Iran razvija strategiju nazvanu „mozaičan rat" – kombinaciju asimetričnog ratovanja, dronova, balističkih raketa i proksnih mreža – koja mu zasad omogućava uspešan otpor na američko-izraelski vojni pritisak. Ali to ne znači da je pozicija Teherana komforna: decenije američke diplomatije izgradile su praktično neprobojni prsten saveza oko Irana, pretvarajući sukob u strateški lavirint.

Teorija „ravnoteže pretnje" u analizi međunarodnih odnosa objašnjava zašto Iran praktično nema saveznike. Agresivna retorika Teherana, podrška proksnim akterima na više frontova i operacije ispod praga stvorile su snažnu percepciju pretnje kod susednih zemalja, koje su se same potom tražile utočište pod američkim bezbednosnim kišobranom. Tako je, umesto prinudnog, regionalno prihvatanje američke bezbednosne arhitekture došlo prirodno i trajno.

Ipak, iranski građani plaćaju najteži danak. Više od 90 miliona ljudi zarobljeno je između američko-izraelskih bombi i gušećeg državnog aparata koji sprečava svaki oblik neslaganja sa još većom silom. Paravojne jedinice Basisja patroliraju ulicama, internet je blokiran, a vlasti distribuiraju pretnje da se dokumentovanje događaja kažnjava. Ljudi opisuju apokaliptične scene: „Noć je postala jutro, jutro je postalo noć" – nebo osvetljeno eksplozijama, prekriveno dimom.

Iako su NATO sistemi za protivraketnu odbranu u Turskoj već presreli iranske rakete, postavljajući pitanje aktiviranja člana 5 o kolektivnoj odbrani, Iran zasad pribegava proksnim mrežama umesto direktnog sukoba sa Alijansom. Budnost međunarodne zajednice je ključna: strateški vakuum nema mesta u nestabilnoj regionalnoj ravnoteži gde se odluke donose u sekundama, a posledice mere decenijama.