Biljana Plavšić, bivša predsednica Republike Srpske, preminula je jutros u Beogradu, u 96. godini života. Vest su potvrdili izvori bliski porodici, a sahrana će, prema dosadašnjim informacijama, biti u Banjaluci. Sa njom odlazi jedna od ključnih figura srpskog rukovodstva u Bosni devedesetih - i jedina žena koju je Haški tribunal osudio.

Njena biografija zvuči kao da je napisana za dva različita čoveka. Rođena je u Tuzli 1930. godine, a odrasla je u Sarajevu. Diplomirala je biologiju u Zagrebu, tamo i doktorirala botaniku, specijalizirala u Americi kao Fulbrajtova stipendistkinja i istraživala u laboratorijama od Praga i Londona do Nju Delhija. Bila je profesorka i dekanka Prirodno-matematičkog fakulteta u Sarajevu. A onda, pred raspad Jugoslavije, ostavlja nauku i ulazi u politiku - baš u trenutku kada je politika na Balkanu postajala pitanje života i smrti.

Godine 1990. izabrana je u kolektivno Predsedništvo BiH. U aprilu 1992, na pragu rata, podnosi ostavku i prelazi u rukovodstvo Republike Srpske. Iz Sarajeva, gde je rat već bio počeo, izlazi 20. maja 1992. kao poslednja iz užeg srpskog rukovodstva. U septembru 1996, pod pritiskom međunarodne zajednice, Radovan Karadžić joj prenosi predsednička ovlašćenja, a iste godine ona je izabrana za predsednicu Republike Srpske. Dve godine kasnije gubi od kandidata radikala Nikole Poplašena.

Hag, priznanje i povratak kući

Optužnica Haškog tribunala je iz aprila 2000. U januaru 2001. ona se dobrovoljno predaje. Dvadeset sedmog februara 2003. osuđena je na 11 godina zatvora - pošto je priznala krivicu za progon, zločin protiv čovečnosti, posle čega je tužilaštvo povuklo ostale tačke optužnice, među kojima i genocid. Kaznu je služila u švedskom zatvoru Hinseberg, a na slobodu je izašla krajem oktobra 2009. godine, posle odslužene dve trećine kazne, i vratila se u Beograd.

Kasnije je, u intervjuu za jedan švedski medij, tvrdila da nije uradila ništa pogrešno i da je priznanje bilo žrtva, a ne kajanje. To je trenutak kada priča dobija balkanski ton koji dobro znamo: pred međunarodnim sudom - priznanje, kod kuće - tumačenje da priznanje nije značilo ništa.

Zato će od nekrologa važnije biti ono što se dogodi na sahrani. Hoće li Banjaluka imati državne počasti za ženu osuđenu za zločin protiv čovečnosti? Hoće li neko iz sadašnjeg rukovodstva Republike Srpske stati pored kovčega i šta će reći? Balkan ne bi prvi put bio u situaciji da isprati osuđenika cvećem i govorima, dok imena prognanih ostaju samo u sudskim spisima.

Plavšić je doživela 96 godina, od kojih je poslednjih sedamnaest bila na slobodi. To je mnogo više nego što je rat ostavio mnogima od onih čiji je progon ona sama priznala pred sudom.