Marija Galijana ima devedeset jednu godinu, nagrade o kojima drugi glumci sanjaju i dvadeset dve godine u seriji koju je cela Španija gledala. I sela je pred mikrofon da kaže da je to vreme bacila.

„Dvadeset dve godine koje sam provela na televiziji radeći Cuéntame cómo pasó nisu mi donele ništa. Baba, kakva uloga!” To nije rečenica nekoga ko nije uspeo. To je rečenica nekoga ko jeste uspeo, a ipak zna tačno šta mu je nedostajalo. Serija je počela trinaestog septembra 2001. godine i postala kućni inventar - od onih koje ljudi gledaju bez da odluče da ih gledaju.

Otišla je i dalje: „Malo, mnogo ili srednje vremena koje nosim kao glumica - za mene, potrošila sam ga uzalud. Dvadeset dve godine praveći babu na televiziji, to je bacanje kao glumice.” Htela je filmove. Htela je dobre uloge. Dobila je suprotno - jednu ulogu, dobro plaćenu, beskrajno ponavljanu, u kojoj ju je publika volela upravo zato što se nije menjala.

To nije nezahvalnost, to je računica

Lako je ovo pročitati kao hir žene koja ima sve. Ali ona govori o nečemu mnogo konkretnijem - o razlici između toga da budeš poznat i da budeš iskorišćen. Lik koji te čini prepoznatljivim istovremeno te zaključava. Producent koji ti nudi dvadeset dve godine sigurnosti ne nudi ti dvadeset dve godine posla; nudi ti jedan isti posao, ponovljen dvadeset dva puta. Razliku osetiš tek na kraju.

Zato sada igra pozorište. Ne kao hobi, nego kao kompenzaciju - mesto gde se uloge još uvek menjaju i gde je niko ne plaća da bude ista osoba još jednu sezonu.

Imanol Arijas, njen ekranski zet, reagovao je sa simpatijom i sa malo ironije: ona ne voli serije, voli tenis i Formulu 1, i ima potpuno pravo da kaže šta misli. Neće je braniti od sopstvenog mišljenja, i dobro - sa devedeset jednom godinom to je jedina pristojna reakcija.

Ono što ostaje je neudobno: koliko je ljudi gledalo tu seriju dvadeset dve godine misleći da čini uslugu glumici koju obožava? Publika je volela babu. Glumica je čekala da je neko pita šta još ume da radi.