Menjaš dijete jednu za drugom. Bez glutena, bez šećera, bez mlečnih proizvoda, pa nutricionista, analize, suplementi i protokoli „protiv upale”. A umor ostaje, nadutost se pojavljuje bez vidljivog razloga, varenje je teško, a opštu malaksalost ne znaš ni kako da opišeš. Psihološkinja Rakel Kordoba ima neprijatan odgovor: možda problem nije samo u onome što jedeš, nego i u tome kako živiš.

Prvo, ono što svaki ozbiljan stručnjak mora da kaže: kada nešto fizički nije u redu, „treba otići kod lekara i uraditi potrebna ispitivanja da bi se isključili organski uzroci”. Problem, prema njoj, nastaje kada se tu zaustavimo. „Zaboravljamo da sebe posmatramo u celini. Naše psihološko i emocionalno stanje može da utiče na fizičko blagostanje. Ono što mislimo, osećamo i živimo ima odraz u organizmu.”

Mehanizam nije mistika. Kada je nervni sistem stalno aktiviran, na primer zbog intenzivnog i dugotrajnog stresa, uključuju se fiziološki odgovori, među kojima i osovina hipotalamus-hipofiza-nadbubrežne žlezde. Organizam se priprema da odgovori na nešto što tumači kao pretnju ili zahtev. Kordoba to poredi sa vozilom koje se stalno vozi na više obrtaja nego što može da izdrži: neko vreme trpi, a onda počinje da oseća napor. „Mogu da se pojave umor, mišićna napetost, problemi sa snom, poremećaji varenja, bol ili drugi simptomi povezani sa dugotrajnim stresom.” I odmah dodaje ogradu koju vredi zapamtiti: to ne znači da su emocije same po sebi uzrok neke tegobe ili bolesti.

Zdravlje je, kaže ona, uvek multifaktorsko: genetika, navike, san, ishrana, kretanje, uslovi života, okruženje, odnosi i psihološko stanje se prepliću. Nije reč o tome da se fizička bolest svede na emocionalni problem, nego da se proširi fokus. Možda predugo pitamo šta da izbacimo iz ishrane, a premalo - šta nam je višak, ili šta nam nedostaje, u životu. „Um nas ponekad laže, ali telo uvek govori istinu”, kaže psihološkinja. Možemo da se ubedimo da nije ništa strašno i da moramo da izdržimo, dok organizam i dalje reaguje na situaciju koju doživljava kao stresnu. Koliko si puta čuo savet „trpi, proći će”?

Tu ulaze ljudi i okolnosti. Posao na kome se loše ponašaju prema tebi, nasilne veze, dom u kome ne možeš da se odmoriš, stalne porodične svađe, prijateljstva koja štete - sve to može da drži organizam pod velikim stresom. „Kada održavamo veze koje nas teraju da živimo pod stalnim izvorom stresa, straha ili uznemirenosti, možemo polako početi da se gasimo”, objašnjava Kordoba. Emocionalno stanje tada može da se izrazi i kroz telo, pojava poznata kao somatizacija. U ordinaciji, kaže, često viđa ljude kod kojih fizičke tegobe idu ruku pod ruku sa ogromnom teškoćom da postave granice. Ljude koji godinama ćute, trpe i podnose.

Njen put ima tri koraka. Prvo, samospoznaja: da naučiš da prepoznaješ svoje emocije, misli i telesne reakcije i da se zapitaš šta ti se dešava i šta ti treba. Drugo, emocionalna regulacija: ne da prestaneš da osećaš strah, tugu, ljutnju ili krivicu, nego da znaš šta da radiš sa njima, da ne bi morao stalno da ih potiskuješ, da bežiš od njih ili da te preplavljuju. Treće, akcija - i tu su granice: da kažeš „ne”, da potražiš pomoć, da se udaljiš od situacija kada možeš i da kažeš šta ti treba. „Postavljanje granica nije odbacivanje drugih. Često je prestanak odbacivanja samih sebe”, kaže ona.

Kordoba pritom ne prodaje iluzije. Ne može svako odmah da napusti posao, promeni stan, prekine porodičnu vezu ili izađe iz teške finansijske situacije. Ali može da počne da prepoznaje šta mu se dešava i da prestane da normalizuje patnju. Njen spisak je skroman: kvalitetni odnosi sa ljudima pred kojima ne moraš da se braniš, osećaj pripadnosti, pa makar to bio čas keramike utorkom, odmor pre iscrpljenosti, kretanje bez obavezne teretane, hrana bez krivice i zadovoljstvo koje nije nagrada za produktivnost, nego potreba.

I još nešto: strpljenje. Živimo okruženi hitnošću - poruke na koje se odgovara odmah, porudžbine koje stižu sutradan, video-snimci od nekoliko sekundi. „Nismo stvoreni da živimo stalno u stanju hitnosti”, kaže psihološkinja. Njen recept zvuči gotovo buntovno: da šetaš bez žurbe, da spavaš, da ti bude dosadno, da čekaš, da kuvaš, da razgovaraš a da ne gledaš u telefon. I da čuješ ono što osećaš - pre nego što telo mora da ti to izviče.