Na ragbi terenu dvadesetogodišnja Karmen viče „mama!”. Ona i njena majka Beatris, koja ima 55 godina, igraju rame uz rame u ragbi timu i treniraju zajedno u DiCaFit Wellness Clubu. Osnivač Alvaro Dijas Karasko svoje klijente naziva „dikatletima” i kaže da tamo „pravi porodicu”. Majka i ćerka najviše cene to što provode vreme zajedno oko nečega što obe vole. „Veza je uzajamna i doživljavamo stvari koje više zbližavaju od jednog doručka”, kažu.

Nisu jedine. Ester (56) i Silvija (59) igraju padel, treniraju u DiCaFitu i kažu da su postale prijateljice zahvaljujući sportu, a ne obrnuto. „Kada pripadaš klubu, osećaš se povezano sa ljudima različitih godina, sposobnosti i interesovanja, ali koji sa tobom dele želju i izazov da postanu bolji”, objašnjavaju.

Moda klubova ne staje na prijateljstvima. Otvaraju se prostori koji u jednoj zgradi spajaju trening, posao, brigu o sebi i druženje. Desi Losoja, osnivač BuildMode-a, centra za trening namenjenog preduzetnicima, kaže da „mogućnost da treniraš, radiš, brineš o sebi i družiš se na jednom mestu mnogo pojednostavljuje svakodnevicu”. Za njega napraviti „pleme” znači „stvoriti odnose u kojima prirodno deliš, učiš i pomažeš jedni drugima”.

Psihološkinja Ester Boada iz centra Sukha to naziva socijalnom inteligencijom: „To je naša sposobnost da razumemo druge i da znamo kako da se ponašamo prikladno u različitim kontekstima. Znači znati slušati, protumačiti ono što ti drugi prenosi, imati empatiju i prilagoditi način na koji komuniciraš.”

Najvažnije što daje zajednica uživo, prema njoj, jeste osećaj pripadnosti. „Osećaj da si deo nečega stvara sigurnost.” Izvlači nas i iz previše individualnog pogleda na sopstvene probleme. „Provođenje vremena i iskustava sa drugim ljudima omogućava nam da se oslonimo jedni na druge, da relativizujemo brige i osetimo da ne moramo sve da nosimo sami”, kaže Boada.

Upozorava i na brzinu. Sa društvenim mrežama sve se dešava prebrzo, a „pravi odnosi traže vreme i prirodnost” - zajedničke svakodnevne trenutke i polako upoznavanje. Ne treba nam da stalno budemo okruženi ljudima, niti ogroman društveni život. Potrebno nam je nekoliko značajnih veza i vreme da ih izgradimo. Upravo zato, kada možemo da razgovaramo sa bilo kim u svakom trenutku, redovan dolazak, nedelju za nedeljom, među ljude koji te već poznaju postaje jedan od najjednostavnijih načina da ponovo osetiš da negde pripadaš.

Postoji i poslovna strana. Na klasičnom umrežavanju pazimo šta govorimo i kakav utisak ostavljamo, pa veza ispadne izveštačena. Kada nas povezuje zajednički hobi, poslovne veze niču bez te namere unapred.

Andrea de Ajala, trenerka i rukovoditeljka kluba za trčanje kompanije Oysho, na asfaltu je upoznala najbolje prijateljice, a i supruga. Ključ je za nju uzajamna podrška: „Rasteš kada osećaš da si tu gde jesi, posle mnogo truda, jer te je neko vukao, a istovremeno vidiš da si i ti bio oslonac nekom drugom.” Psihološkinja dodaje još dva efekta: grupa je mali protivotrov za naviku da odustajemo od onoga što nam je teško, jer te dogovoren trening tera da ga staviš u raspored, a zajednički hobi uživo udaljava nas od telefona. Paradoks našeg vremena je da možemo da budemo u kontaktu sa ogromnim brojem ljudi i ipak da se osećamo sami.

Balkan je ovo imao i bez članarine: komšiluk, klupa ispred zgrade, kafa kod komšinice. Da li zaista treba da plaćamo klub da bismo vratili ono što smo nekada imali besplatno?