Na krovu jednog barselonskog potkrovlja stajala je terasa od oko 150 kvadratnih metara koju gotovo niko nije koristio. Studio El Ático de Daniela izdvojio je od nje 50 kvadrata i pretvorio ih u samostalan mali stan, povezan sa dupleksom ispod spiralnim stepenicama. Na novom spratu su dnevna soba sa trpezarijom, kuhinja, kupatilo, kancelarija i mesto za spavanje gostiju. Porodica, roditelji i osmogodišnja ćerka, praktično je dobila još jedan sprat doma, a da se nije preselila ni metar dalje.

Pre: metri bez života

Terasa je bila tehnički prostor, zapuštena, sa otkrivenim instalacijama i zarđalim elementima. Imala je dve stvari koje se ne kupuju: mnogo prirodnog svetla i osećaj otvorenosti. Cilj je bio ambiciozan - stvoriti pravi unutrašnji prostor koji će dati novu funkciju celom domu ispod njega.

Kod nas reč „nadogradnja” retko budi prijatne asocijacije. Ovde znači nešto drugo: ne ceo krov zatvoren do poslednjeg centimetra, nego pažljivo izdvojen volumen od 50 kvadrata, dok ostatak terase ostaje terasa. To je razlika između dodavanja prostora i oduzimanja vazduha.

Ono što je nedostajalo u kući

Porodica je imala potrebe koje dupleks nije mogao da pokrije: mirno mesto za rad, odmor ili čitanje, prostor za okupljanja i proslave i mogućnost da ugosti goste. Zato je novi volumen otvoren, a svetlost teče kroz ceo prostor. Eva Sančes, osnivačica studija, kaže da su tražili „svojevrsno sklonište iznad Barselone”, prostor koji se menja malim gestovima. „Dobili smo još jedan sprat za dom, ali pre svega mesto koje može da se prilagodi životu svakog od njih.”

Trpezarija koja raste kada dođu gosti

Hrastov sto dug dva metra može da se pomeri ka klupi za čitanje sa fiokama ispod. Klupu je tražila vlasnica, koja svake nedelje putuje na posao u Pariz i želela je svoj kutak za čitanje. Kada dođe veće društvo, klupa postaje dodatno sedište.

Kancelarija koja nestaje posle radnog vremena

Jedan od vlasnika radi od kuće i želeo je posebnu kancelariju koja mu neće stajati pred očima posle posla. Rešenje je orman po meri sa kliznim vratima, koji potpuno skriva radni sto sistemom koji se uvlači. „Kada se završi radni dan, kancelarija bukvalno nestaje i prostor ponovo pripada porodici”, objašnjava Sančes. Koliko nas koji radimo od kuće gleda posao i u deset uveče, jer laptop stoji na stolu za ručak?

Dnevna soba koja postaje spavaća

Kauč širok 145 centimetara otvara se u krevet, na kome spava ćerka kada joj drugarice dođu na prespavanje, a i gosti. Okrugli stočići se nameštaju prema potrebi. Nameštaj za odlaganje spaja drvo i belu boju, omiljenu boju vlasnice, radi kontinuiteta. „Želeli smo nameštaj koji neće kruto zauzimati prostor, nego se lako prilagođavati svakoj situaciji”, kaže Sančes.

Mala kuhinja, iskorišćen svaki centimetar

Kuhinja je minijaturna, sa glatkim belim frontovima koji je vizuelno smanjuju, a radna ploča i obloga sa završnom obradom od kamena daju joj teksturu. Uprkos veličini, iznenađuje koliko toga stane u nju. Iz nje je terasa stalno na vidiku, kroz svetlost i pogled napolje, pa zatvoreni volumen ne gubi duh krova.

Kupatilo koje ga čini stanom

Ključni potez je kompletno kupatilo, sa prozorom ka terasi i prirodnim svetlom. Sa njim prostor prestaje da bude samo još jedna porodična soba i postaje pravi samostalan stan, u kome gost može da živi nekoliko dana a da ne siđe spiralnim stepenicama. Pedeset kvadrata, a smešteno sve što je jednoj porodici nedostajalo - dokaz da se kvadrati ne mere samo brojem, nego i time koliko su pametno iskorišćeni.