Donald Tramp podelio je na svojoj platformi "Trut Sousel" napis o srpskom predsedniku Aleksandru Vucicu - gest koji se u Beogradu cita kao znak da odnosi Vasington-Srbija nikada nisu bili bolji. Napis je prenosio Vucicove reci da je podrska za Ameriku u Srbiji "odjednom naglo skocila" pod sadasnjom americkom administracijom.

Vucic je otisao i dalje - pozvao je Trampa da poseti Beograd. Istakao je da se raspolozenje kod srpskih gradjana promenilo, iako secanja na NATO bombardovanje iz 1999. godine ostaju duboko usadjena. Upravo tu lezi prava prica: kako za jednu generaciju neprijatelj broj jedan postaje pozeljan gost.

Ovo nije prvi put da Tramp pojacava Vucicevu poruku - ranije je podelio i njegov intervju s kraja maja. Svako takvo deljenje u Beogradu se docekuje kao diplomatski trofej, dokaz da Srbija sedi za pravim stolom. Ali vredi se zapitati - kada te mocnik citira, da li je to partnerstvo medju jednakima, ili samo korisna izjava koja njemu sluzi u tom trenutku?

Za Balkan, igra je poznata. Male drzave cesto mere svoj uspeh po tome koliko paznje dobijaju od velikih, a jedno deljenje na drustvenoj mrezi pretvara se u naslovnu vest. Pitanje koje se retko postavlja jeste sta konkretno dobija obican gradjanin od te topline medju liderima - da li bolji zivot, ili samo osecaj da ih je neko veliki najzad primetio. Diplomatija komplimenata izgleda lepo na ekranu, ali vrednost joj se meri tek kada se pretoci u nesto opipljivo.