Met Garman, izvršni direktor Amazon Web Servicesa, napisao je dugačak tekst sa jednim ciljem: da ubedi Amerikance da su data centri dobra vest za mesta gde niču. Najvažnija u celom tekstu je jedna jedina rečenica: „Više ne koristimo ugovore o poverljivosti sa državnim agencijama sa kojima radimo na našim projektima.” Prevedeno sa korporativnog jezika: do sada su ih koristili.

Upravo je tajnost u srcu otpora. Ekološka aktivistkinja Erin Brokovič nedavno je izjavila da je najčešća žalba koju čuje o data centrima nedostatak transparentnosti, po šemi koja se ponavlja: projekat se objavljuje kada su dozvole već obezbeđene, investitori ne uzvraćaju pozive, a lokalni funkcioneri potpisali su ugovore o poverljivosti pre nego što su komšije uopšte saznale da se nešto planira. Njujork je već uveo jednogodišnji moratorijum na dozvole za velike data centre, a prema samom Garmanu, širom SAD trenutno se razmatra više od 100 moratorijuma.

Njegov odgovor je klasičan: strah. „Ako se ove mere usvoje, SAD bi mogle same sebi da napišu gubitničku kartu u ovoj trci, a posledice bi trajale generacijama”, napisao je Garman. Zatim je krenuo da ruši četiri „mita”: da data centri troše previše vode, da poskupljuju struju, da zagađuju i da zajednicama ne donose ništa.

Za vodu se pozvao na izveštaj samog Amazona: direktna potrošnja data centara iznosila je samo 0,5% industrijske potrošnje vode u SAD, „za nekoliko redova veličine manje od golf-terena i uzgoja badema”. Samo što takve brojke preskaču vodu potrošenu za proizvodnju struje i čipova. Naučnici traže nezavisna merenja, jer nijedan savezni ni državni propis ne obavezuje tehnološke kompanije kako da prijavljuju potrošnju. Kada kompanija sama sebe meri i sama objavljuje brojku, koliko teži tih „0,5%”?

Za struju Garman tvrdi da su cene porasle samo u nekim državama sa mnogo data centara, dok su u drugima pale ili rasle sporije, a tamo gde rastu, kriva je bila stara mreža u koju se nije ulagalo na vreme. Nezavisno nadzorno telo nedavno je reklo nešto sasvim drugo: data centri su glavni krivac za poskupljenje od 76% za jednu godinu na najvećoj električnoj mreži u SAD.

Najviše govori deo o zagađenju, pitanje zbog kog organizacija NAACP već tuži kompaniju SpaceX/xAI Ilona Maska. Garman se žali što kritičari gledaju maksimum koji dozvole dopuštaju. A maksimum je ovo: planirani Amazonov data centar u Teksasu ima dozvolu da ispušta 33 miliona tona ugljen-dioksida godišnje, više od bilo koje elektrane u SAD. „Istina je da generatori data centara skoro nikada ne rade”, piše on, „neaktivni su 99,9% vremena”, odnosno rade oko deset sati godišnje, uglavnom za obavezna testiranja. Ako zaista skoro nikada ne rade, zašto im je potrebna dozvola veća od bilo koje američke elektrane?

Poslednji „mit” su zajednice: Amazon je u poslednje tri godine uložio „više od milijardu dolara” (oko 870 miliona evra) u mesta gde ima značajno prisustvo. Hoće li biti dovoljno? Dario Amodej, direktor Anthropica, nedavno je rekao da je otpor prema veštačkoj inteligenciji „u suštini kriza poverenja”, u kojoj ljudi pretpostavljaju da vlade i tehnološke kompanije stalno smišljaju nov način kako da ih prevare. Spisateljica Džasmin San primetila je da protivnici data centara na argumente kompanija obično odgovaraju kratko: „Ne verujemo im.”

Makedonija već ima svoju malu verziju iste priče. U Pehčevu su odbornici vladajuće VMRO-DPMNE glasali protiv prenamene zemljišta za data centar sopstvene vlade, jer im niko nije pokazao projekat, studiju ili proračun koliko megavata će objekat trošiti. Pehčevo nije Teksas, ali pitanje koje otvara je isto: zašto komšije uvek saznaju poslednje?