Učitelj ih je posadio u istu klupu kada su imali 12 godina, a posle 17 godina veze venčali su se u rodnom mestu: mlada Lidija postavila je sto i za preminule babe i dede

Imali su 12 godina kada je učitelj posadio Lidiju i Havijera u istu klupu. Tada niko nije mogao da pretpostavi da će skoro dve decenije kasnije reći „da” baš tamo gde je sve počelo. Dvadesetog juna, u Valdepenjasu, gradiću u španskoj pokrajini Siudad Real gde su oboje odrasli, krunisali su sedamnaestogodišnju vezu svadbom posvećenom porodičnim korenima, a najviše babama i dedama.

Venčanica koju joj je poklonila baka. Lidija je znala ko će joj šiti venčanicu još pre nego što ju je Havijer zaprosio: španska dizajnerka Klaudija Ljagostera. „Njeni modeli su oduvek bili u skladu s mojim stilom, originalni, ali bez gubljenja elegancije jednostavnosti”, priča ona. Rezultat je venčanica iz dva dela: duga suknja koja se skida i ispod nje mini haljina, za dva različita izgleda bez potpunog presvlačenja. „Bilo mi je ključno da mi bude udobno, da uživam maksimalno i da mogu da igram a da me ništa ne sputava”, kaže ona.

Probe je delila s majkom i s tri svedokinje. „Bilo je neverovatno gledati njihova lica svaki put kada bi videle promene. To su uspomene koje ću čuvati zauvek.” Venčanica ima i dodatnu vrednost: poklon je od njene bake Hoakine. „Čuvaću je ceo život”, kaže mlada.

Dodaci su bili nežni, ali s karakterom. Za crkvu je nosila lagani veo u boemskom stilu, koji je na seoskom imanju zamenila sa dva bela karanfila u kosi. Nosila je i tekstilnu ogrlicu oko vrata i duge minđuše sa sitnim biserima, koje su joj svekar i svekrva poklonili na veridbi. Na nogama sandale Flordeasoka, a za ples udobne espadrile Castañer. Kosu je pustila u talasima, a šminka je bila diskretna, s akcentom na rumenilu, maskari i usnama, delo Paule Guzman. Buket od kala u belim, ružičastim i puderastim nijansama bio je poklon njenih roditelja.

Datum koji nije slučajan. Dvadeseti jun nije izabran slučajno: tog dana bi Leopoldo, Havijerov deda po majci, slavio rođendan. Par je svadbu pretvorio u omaž porodici i babama i dedama kojih više nema među živima. Crkveni obred održan je u crkvi Nuestra Señora de la Asunción u Valdepenjasu, a venčanje je vodio don Alberto, sveštenik kojeg su upoznali na svadbi prijatelja. Posle toga svi su se preselili na Finca Monte Arenas u Daimijelu, mesto o kojem su sanjali još pre veridbe.

Sto koji je postojao samo na platnu. Zvezde su postale nit cele proslave. „Pošto smo želeli posebno da odamo počast babama i dedama koji su preminuli, palo nam je na pamet da moto svadbe bude: Pod jednim nebom, sa svim našim zvezdama”, objašnjava Lidija. Moto, koji je Hey_Waikiki izvezla na stolnjaku, dočekivao je goste kao tabla dobrodošlice. Raspored gostiju, takođe na platnu, delo El Tintero, nastavljao je ideju: svaki sto nosio je ime zvezde čije je značenje povezano sa ljudima koji su za njim sedeli. Najposebniji je bio Polaris, zvezda koja pokazuje put. „Taj sto fizički nije postojao, bio je samo odštampan na platnu, ali smo za njega stavili naše babe i dede”, kaže mlada.

Cveće iz Las Jaras bilo je u belom, zelenom i ružičastom, u malim vazicama, sa svećama i podnim lampama oko stolova za večeru. „Želeli smo nešto seosko i suptilno, ništa nagomilano”, kaže Lidija. Umetnica Karmela uživo je crtala ilustracije kao uspomenu za goste, a za desert su mladenci poslužili svoju omiljenu čizkejk tortu iz Colósima, restorana u Madridu blizu njihovog doma. Balkan dobro zna koliko je svadba porodična stvar. Ova španska svadba pokazuje da porodica može da obuhvati i one kojih više nema.

Ako treba da izabere jedan trenutak, Lidija bira ceremoniju. „Veoma je teško okupiti toliko ljudi u jednom danu, i to je bilo magično.” Posle 17 godina, ponovo tamo gde je sve počelo, teško je zamisliti bolji početak.