Oko 6.000 stanovnika u bitoljskom kraju pije vodu koja je dokazano neispravna - i to ne u nekom zabačenom selu bez puta, nego na stotine metara od table na ulazu u grad. Jedan 90-godišnji stanovnik to je rekao najsurovije: „Na 200 metara smo od znaka za Bitolj, a nemamo vodu.“

Problem obuhvata 31 ruralno selo. Preko 120 domaćinstava na periferiji Bitolja uopšte nisu priključena na gradsku mrežu, a selo Bistrica sa oko 700 stanovnika oslanja se na sopstveni, samoizgrađeni vodovod. Testovi Centra za javno zdravlje crtaju alarmantnu sliku: 87 odsto uzoraka pokazalo je mikrobiološku kontaminaciju (koliformne bakterije i E. coli - pokazatelj fekalnog zagađenja), 38 odsto nije zadovoljilo fizičko-hemijske standarde, a čak 92 odsto bilo je bez hlora.

Institucije, kao i obično, prebacuju loptu. Opština kaže da projekti traže dodatnu dokumentaciju i zavise od Generalnog urbanističkog plana. Vodovod kaže da je priključak „tehnički moguć“, ali da nedostaje saglasnost stanovnika i odgovarajuća infrastruktura. Centar za javno zdravlje, pak, stanje naziva „velikim epidemiološkim rizikom“. Svi govore, niko ne deluje.

Ovo je priča koja sažima čitav odnos države prema ruralnom životu. Voda nije luksuz niti privilegija - to je najosnovnije što jedno društvo duguje sopstvenoj periferiji. Kad po kiši voda postane mutna, a 92 odsto uzoraka je bez hlora, pitanje nije tehničko, nego moralno: koliko dugo jedno selo sme da ostane žedno pored vode, i ko će odgovarati ako se neko razboli?