Vikola Tomović živi u svojoj vikendici kod Gazivode od 2012. godine. Od danas, bageri su pred njegovim vratima. „Nemam drugi dom”, kaže čovek - i to je cela priča, sabrana u četiri reči.

Priča dolazi s obale jezera Gazivode, kod Zubinog Potoka, gde je preduzeće „Ibar-Lepenac” počelo da ruši desetak vikendica u vlasništvu Srba. Tomović je dobio rešenje o rušenju 3. jula. Pre toga, kaže, policija ga je usmeno uverila da njegov posed neće biti srušen. Usmeno - znači ni na papiru, ni s potpisom, ni s garancijom koja vredi nešto sutradan.

„Dobio sam usmeno uveravanje od Vetona Elšanija da neće rušiti”, priča Tomović. Nije imao nikakav pisani dokument koji štiti imovinu. Tvrdi da je plac ranije bio u vlasništvu državnog preduzeća „Srbija šume” i da poseduje dokumente o pravu korišćenja zemljišta - dokumente koje vlasti, prema njemu, odbijaju da priznaju.

„Ako sam uzurpator tri ara zemlje, onda neka ruše. Ja ću ipak ostati ovde. Nemam kuda drugde. Ovo je sve što imam”, kaže on. Čovek koji je izbeglica, koji je jednom već izgubio jedan dom, sada gleda kako se drugi ruši pred očima. S kim je razgovarao o ovome? S međunarodnim predstavnicima koji su nedavno prošli - onim istim koji uvek „prolaze”, a rešenja o rušenju ipak stižu.

Ovo nije priča o geopolitici, o frontovima i o velikim silama. Ovo je priča o tri ara zemlje i jednom krovu. Ali upravo takve priče crtaju pravi odnos institucija prema ljudima pod njima - bez obzira da li se institucija zove Priština, Beograd ili Skoplje. Kad je uveravanje usmeno, a rešenje o rušenju na papiru, svako na Balkanu zna koje od to dvoje teži više.