Dovoljna je bila jedna jača popodnevna kiša da se skopske ulice ponovo pretvore u reke. Najgore je prošla Kisela Voda, gde je voda napunila ulice, a atmosferska kanalizacija gotovo nigde nije uspela da je skupi. Građani su alarmirali, fotografije su se raširile, a pitanje je ostalo isto kao i svakog leta - zašto nas svaki put iznenadi nešto za šta se zna da dolazi?

Kiša nije katastrofa. Kiša je vremenska prognoza. Katastrofa je kad infrastruktura jednog grada ne može da izdrži nekoliko sati jače kiše bez izlivanja po ulicama. Kad kanalizacija ne skuplja vodu, to nije viša sila - to je neodržavana mreža koja godinama čeka da je neko očisti i proširi.

I tu dolazi poznata balkanska scena: pošto je voda već do kolena, institucije se aktiviraju, ekipe izlaze, objavljuju se saopštenja da se „radi na terenu“. Spasavanje posle izlivanja uvek izgleda efektnije od tihog rada koji bi izlivanje sprečio. Ali građanin sa mokrim cipelama u krizi ne traži herojstvo - traži kanale koji rade pre nego što padne kiša.

Pitanje odgovornosti nije retoričko. Čisti i prohodni kanali nisu luksuz, već osnovni preduslov da svaka opština funkcioniše u sezoni pljuskova. Ako su svakog leta iste ulice pod vodom, onda problem nije u oblaku nad Skopljem, već u tome što između dve poplave niko ne radi posao koji ih sprečava. Do sledeće jače kiše - a ona sigurno dolazi - da vidimo da li će se nešto promeniti, ili će se samo menjati saopštenja.