Pregovori između Vašingtona i Moskve o kraju rata u Ukrajini do sada su vođeni rečnikom generala i diplomata: teritorije, bezbednosne garancije, sankcije, prekid vatre. Prema američkoj štampi, u razgovore je sada ušlo i nešto mnogo profitabilnije - međunarodna imovina ruskog naftnog giganta Lukoil, procenjena na oko 20 milijardi dolara.

To nije nekoliko pumpi pored autoputa. Paket obuhvata naftna i gasna polja od Centralne Azije do Meksika, više od tri milijarde barela dokazanih i verovatnih rezervi, hiljade benzinskih stanica širom sveta i rafinerije u Evropi - među njima i postrojenja u Bugarskoj i Rumuniji. Deo onoga što se pazari u Kremlju, dakle, stoji u našem neposrednom susedstvu.

Putin je sam otvorio temu

Prema ljudima upoznatim sa razgovorima, pitanje prodaje lično je pokrenuo Vladimir Putin na sastanku sa Stivom Vitkofom i Džaredom Kušnerom u Kremlju 5. septembra. Njegova ideja, prema jednom od izvora, bila je da posao posluži kao demonstracija pred ruskom javnošću da Moskva ponovo može da posluje sa Amerikom. Mir, dakle, treba da stigne zajedno sa potvrdom uspešne transakcije.

Kupci su bliski pregovaračima

Glavni kandidat za imovinu je američki milijarder Tod Boli, suvlasnik bejzbol kluba Los Anđeles Dodžers. Boli je ranije dao ukupno dva miliona dolara za projekte povezane sa Donaldom Trampom - milion za politički komitet koji podržava Trampa i još milion preko svoje kompanije za predsedničku inauguraciju. U njegovom konzorcijumu su i katarski biznismeni Mutaz i Ramez al Hajat, čija porodica već posluje sa Kušnerom i Ivankom Tramp. Zajedno razvijaju i veliki luksuzni turistički projekat - u Albaniji.

Drugi veliki igrač trebalo bi da bude fond povezan sa šeikom Tahnunom bin Zajedom al Nahjanom, savetnikom za nacionalnu bezbednost Ujedinjenih Arapskih Emirata i bratom predsednika države. Fondovi pod njegovom kontrolom povezani su sa Kušnerovom investicionom kompanijom „Affinity Partners”, a druga struktura bliska njemu kupila je veliki udeo u kripto-kompaniji porodice Tramp, „World Liberty Financial”, čiji je suosnivač bio i Vitkof. Američka štampa ipak navodi da nema dokaza da bi Vitkof ili Kušner lično zaradili od prodaje, a predstavnica Vitkofa izjavila je da on nema finansijski interes u poslu niti sukob interesa.

Država je i kupac i sudija

Najčudniji deo je što je u konzorcijum uključena i sama američka država - Međunarodna razvojna finansijska korporacija (DFC), koja bi, prema ranijim navodima, mogla da dobije oko 15 odsto nove kompanije formirane za preuzimanje. Visoki funkcioner administracije potvrdio je da su Vitkof i Kušner učestvovali i u pregovorima o uslovima državnog ulaganja, kako bi SAD dobile značajnu uplatu unapred i deo budućeg profita. Tako se Vašington nalazi u dvostrukoj ulozi: jedan deo države postaje investitor i suvlasnik, a drugi deo treba da odluči da li će dati regulatorno odobrenje i izuzeće od sankcija, bez kojeg posao praktično ne može da prođe. Ko će onda kome reći „ne”?

Sankcije kao mašina za novac

Upravo američke sankcije čine priču tako slatkom za kupce. Lukoil je stavio međunarodnu imovinu na prodaju pošto se našao pod sankcijama - to je smanjilo broj mogućih kupaca i srušilo vrednost paketa. Ako Vašington odobri prodaju i dozvoli novom vlasniku da posluje bez tih ograničenja, imovina kupljena jeftino mogla bi gotovo odmah da vredi mnogo više. Boli u međuvremenu pokušava da istisne američku investicionu kompaniju Carlyle, koja je već postigla dogovor za deo imovine, ali mesecima čeka odobrenje američkih vlasti.

Mir sa fakturom

Trampova administracija računa da bi otvaranje velikih američko-ruskih poslovnih aranžmana moglo da da Kremlju dodatni motiv za kompromis. Američki pregovarači veruju i da bi dogovor o Lukoilu povećao ponudu energije i smanjio svetske cene. Za Putina je računica drugačija: konkretan dokaz da politički dogovor sa Vašingtonom otvara vrata zapadnog kapitala i tržišta ruskim kompanijama.

Posao za sada nije sklopljen. Potrebno je odobrenje i američkih vlasti i Kremlja, a Bela kuća, američko Ministarstvo finansija i Lukoil nisu komentarisali navode. Ali okvir je jasan: pored teritorije, garancija i prekida vatre, na pregovaračkom stolu sada leži i naftna imovina od 20 milijardi dolara. Kada se veliki dogovaraju o miru, a rafinerije u susednoj Bugarskoj menjaju gazdu u paketu, da li će iko u regionu uopšte biti pitan?