U noci izmedju 5. i 6. jula, Rusija je izvela jedan od najmasovnijih napada na Kijev od pocetka rata. Ukrajina je prijavila preko 70 raketa i oko 350 dronova ispaljenih u jednom zamahu. Gradonacelnik Kijeva, Vitalij Klicko, nazvao je ovo "najmasovnijim ruskim napadom na ukrajinsku prestonicu do sada" - najmanje 18 poginulih i preko 90 povredjenih.

Meta nije bila slucajna. Udar je pogodio kompleks fabrike "Vizar" u Visnjevu kraj Kijeva, gde su eksplozije nastavljene sekundarnim detonacijama uskladistene municije. Ruska strana tvrdi da je objekat proizvodio i skladistio oruzje, i da Ukrajina koristi Kijev kao ratnu zonu pod zastitom protivvazdusne odbrane. Svaki napad dolazi sa svojim opravdanjem - pitanje je da li civile koje broji bolnica zanima cija je verzija tacna.

Ali vreme napada govori vise od samog napada. On je pao tacno pred samit NATO u Turskoj, i ruski analiticari to nisu krili. "Rusija nece odstupiti, bez obzira na odluke NATO", izjavio je jedan od njih. Poruka je jasna: koliko god Zapad povecao pomoc Ukrajini, Moskva nece prestati da udara po ukrajinskoj vojnoj infrastrukturi.

Ovo je igra koju gledamo vec godinama - svaki veliki diplomatski dogadjaj na Zapadu docekuje se ruskim rafalom, kao potpis ispod pregovaracke pozicije. Balkan poznaje ovu logiku dobro: sila koja ne zeli da razgovara prvo pokazuje sta moze, pa tek onda seda za sto. A dok veliki razmenjuju poruke preko raketa i samita, racun, kao i uvek, placaju obicni ljudi pod sirenama.

Da li ce samit u Turskoj odgovoriti necim vise od izjava o zabrinutosti, ili ce Kijev ponovo ostati sam sa svojim ruševinama - videcemo u narednim danima. Dosad, sablon je poznat: Zapad se sastaje, Rusija udara, a linija fronta se pomera za santimetre, placene u zivotima.