82 godine slobodnog Skoplja: više od 420 poginulih boraca, spaseni Kameni most i brana na Matki

Trinaestog novembra 1944. godine u Skoplju je padao slab sneg. „Samo nam je olakšavao posao”, sećao se kasnije Trajko Stamatovski, jedan od boraca. Tog dana jedinice 42. i 50. divizije, zajedno sa 16. makedonskom brigadom, posle nekoliko dana teških borbi ušle su u grad i okončale fašističku okupaciju Skoplja. Danas se navršava 82 godine.

Cena je broj koji ne treba zaboraviti: u borbama za Skoplje poginulo je više od 420 boraca. Mnogi borci u Trećoj i Dvanaestoj brigadi bili su Skopljanci i borili su se na ulicama na kojima su odrasli. Priključili su se i stanovnici grada, gotovo goloruki. „Iza svakog istorijskog datuma stoji ljudska cena. A cena slobode koju je doneo 13. novembar veoma je visoka”, kaže Elena Jovanova-Grujovska, potpredsednica Gradskog odbora Saveza boraca.

Najžešće borbe vodile su se kod Učiteljske škole, železničke stanice i brane „Matka”. Brana je bila ključna: njeno rušenje moglo je da zbriše grad. Dvanaesta brigada borila se na desnoj obali Vardara, kod hotela „Makedonija”, Oficirskog doma i Narodne banke. Žrtve, kažu iz Saveza boraca, nisu bile uzaludne: tada su sačuvani Oficirski dom, Narodna banka, Stara železnička stanica, Učiteljska škola, Kameni most i hidrocentrala na Matki.

Prelazeći Kameni most, retko ko pomisli da je to jedan od objekata za koje se ginulo. Posle Skoplja oslobođeni su i Tetovo i Gostivar, čime je okončana fašistička okupacija i počela nova etapa za grad i za Makedoniju.

Osamdeset dve godine kasnije, 13. novembar lako postaje ritual: venci, govori, saopštenja. Ali sloboda za koju je više od 420 boraca dalo živote nije muzejski eksponat. Ona se meri time da li građanin može bez straha da kritikuje vlast, da li su institucije nezavisne i da li grad pripada svima koji u njemu žive, a ne nekolicini. To je pitanje za svaki 13. novembar - i za svaki dan između njih.