Ulazak Lidla u Makedoniju, najavljen za oko kraj godine, obično se priča kao priča o nižim cenama i većem izboru za potrošače. Ali iza polica krije se tiše i važnije pitanje: da li je domaća proizvodnja spremna da sedne na istu policu pored uvozne, po istim standardima?

Zato ulazak nemačkog trgovinskog lanca nije samo otvaranje novih marketa - to je test za makedonsku proizvodnju. Veliki lanci ne kupuju na priče i dobru volju; oni traže sertifikate, kontinuitet u snabdevanju, količine i kvalitet koji ne osciluje od sezone do sezone. Upravo tu će se makedonski poljoprivrednik i proizvođač suočiti sa ogledalom kakvo mu dosad retko ko držao.

Već ima znakova da vrata nisu samo za ulaz strane robe. Uz podršku programa iz Nemačke i Švajcarske, deo makedonskog voća i povrća već nalazi put ka izvozu - pominje se brojka od oko 5 miliona evra - pod uslovom da proizvodi budu odgovarajuće sertifikovani. Strumica se javlja kao moguće simbolično mesto za tu šansu lokalnih poljoprivrednika.

Ali tu je i zamka koju svako na Balkanu prepoznaje. Standardi i sertifikati vrede samo ako se zaista sprovode, a ne ako ostanu na papiru. Ako kontrola bude „samo formalna“, kako često ume da bude, onda se cela priča o kvalitetu pretvara u još jedan propušten voz - dok police pune tuđi proizvodi, a domaći ostaju napolju zbog nedostatka dokumenta, a ne zbog nedostatka kvaliteta.

Znači, pravo pitanje nije da li će Lidl doneti niže cene. Pitanje je da li će država i proizvođači iskoristiti ovu proveru da podignu domaće na nivo koji tržište traži - ili ćemo se ponovo zadovoljiti ulogom potrošača, umesto proizvođača sopstvene trpeze.