Svet već plaća cenu rata s Iranom, a najstrašnije je to što ekonomske posledice možda tek dolaze. Dok se milijarde ljudi suočavaju sa skupljom hranom, prevozom, energijom i osnovnim proizvodima, ponovo se govori o novim vojnim napadima koji bi mogli da izazovu još veći ekonomski potres.

  Cena sirove nafte već premašuje 110 dolara po barelu. Dvadeset trećeg oktobra 2026. godine, nafta tipa „brent” kreće se iznad 114 dolara, što predstavlja skoro dvostruko povećanje u odnosu na niže cene pre rata s Iranom. Ali prava cena ovog rata ne vidi se samo na svetskim berzama. Vidi se u svakoj prodavnici, u svakoj fabrici, u svakom domaćinstvu i u svakom državnom budžetu. Nafta nije samo gorivo. Ona je deo cene gotovo svakog proizvoda koji koristimo. Kada poskupi nafta, poskupljuje prevoz. Kada poskupi prevoz, poskupljuju sirovine. Kada poskupe sirovine i energija, proizvođači dodatne troškove uračunavaju u krajnju cenu proizvoda. Tako počinje lanac poskupljenja koji osećaju svi, bez obzira na to da li žive u Makedoniji, Nemačkoj, Kini ili u Sjedinjenim Američkim Državama. U pojedinim zemljama i kod pojedinih kategorija goriva, poskupljenja za krajnje potrošače dostižu i oko 70%. Kod dela proizvoda, dodatni troškovi proizvodnje, ambalaže, prevoza i distribucije dovode do dramatičnih povećanja cena. Države troše ogromna sredstva da građani ne bi osetili punu težinu energetske krize. Vlade intervenišu subvencijama, smanjenjem poreza, ograničavanjem cena i korišćenjem strateških rezervi. Na globalnom nivou, ove mere stvaraju ogromne fiskalne troškove i pritisak na javne finansije. Svaki evro potrošen na ublažavanje energetskog šoka je evro koji mora da se obezbedi iz budžeta, novim zaduživanjem ili preraspodelom sredstava predviđenih za druge potrebe. To znači da zdravstvo, obrazovanje, infrastruktura, socijalna zaštita i ekonomski razvoj mogu ostati s manje sredstava. I dok države pokušavaju da kontrolišu cenu goriva, proizvođači nastavljaju da svoje povećane troškove prenose na građane. Zato zvanična inflacija ne odslikava uvek težinu koju oseća jedna porodica. Domaćinstvo koje najveći deo prihoda troši na hranu, grejanje, struju i prevoz može da oseti mnogo veće poskupljenje od prosečne stope inflacije. Za deo porodica, zbirno povećanje troškova života u proteklim godinama može biti dramatično. Ali to ne znači da su troškovi života u svim državama zvanično porasli za 60%. U trenutku kada svetska ekonomija još oseća posledice dosadašnjih vojnih dejstava, pojavljuju se informacije o pripremama i razmatranju novih vojnih operacija protiv Irana. Energetska tržišta već reaguju na strah od nove eskalacije. Svaki napad na naftnu infrastrukturu, svako ugrožavanje tankerskog saobraćaja i svaki novi poremećaj u snabdevanju mogu dodatno da povećaju cenu energije. Ako se sukob ponovo proširi, posledice neće biti ograničene samo na Bliski istok. Najranjivije države, posebno one koje zavise od uvoza energenata i već imaju visok javni dug, mogle bi da se suoče s ozbiljnim finansijskim krizama, novim zaduživanjem, padom proizvodnje, nezaposlenošću, pa čak i rizikom od državne nesolventnosti. Dok vojni i politički centri odlučuju o novim napadima, obični građani se pitaju kako će platiti račune, kako će obezbediti hranu i koliko će još poskupeti život. Svetska ekonomija ne može beskonačno da apsorbuje posledice vojnih sukoba. Naročito ne kada se jedna kriza nadovezuje na drugu, a države troše svoje finansijske rezerve da bi sprečile socijalne i ekonomske potrese. Rat s Iranom odavno nije samo regionalni vojni sukob. Postao je globalni ekonomski problem. I ako usledi nova, još veća eskalacija, pitanje više neće biti samo koliko će koštati barel nafte. Pitanje će biti koliko država, kompanija i porodica će moći da izdrži sledeći račun rata.