Na petom samitu „Jugoistočna Evropa - Ukrajina“ u Kijevu okupili su se lideri iz celog regiona i potpisali zajedničku deklaraciju o podršci Ukrajini. Svi osim jednog. Srpski predsednik Aleksandar Vučić je došao, seo za sto - i nije stavio potpis.

Deklaraciju su potpisali Ukrajina, Albanija, Grčka, Moldavija, Rumunija, Hrvatska, Slovenija, Makedonija, Crna Gora i Bugarska. Spisak je gotovo cela naša susedska okolina. Jedina praznina na dokumentu nosi srpsko ime.

Na šta su se tačno obavezali oni koji su potpisali? Osudu ruske vojne agresije, zahtev za hitno povlačenje ruskih snaga sa ukrajinske teritorije, podršku suverenitetu Ukrajine u međunarodno priznatim granicama, jačanje protivvazdušne odbrane, održavanje sankcija protiv Rusije, podršku budućem članstvu Ukrajine u NATO i formiranje posebnog tribunala za zločin agresije.

Baš poslednja tačka - tribunal za ratne zločine - smatra se glavnim razlogom za srpsko uzdržavanje. Beograd godinama igra na dve strane: hoće u EU, ali ne želi da naljuti Moskvu. Ovaj samit je to pokazao jasnije od bilo koje izjave - kada je došao trenutak da se potpiše, Srbija je ostala sama.

A evo dela koji nas se tiče direktno. Makedonija je potpisala. Naše ime stoji na istom dokumentu kao Grčka, Rumunija i Bugarska, a ne pored Srbije. To nije sitnica - to je geopolitički izbor koji se pamti. U regionu gde svako gleda ko s kim seda za sto, Skoplje je jasno reklo na kojoj strani stoji.

Pitanje koje ostaje jeste da li takav izbor nosi cenu ili nagradu. Srbija brani svoju „neutralnost“ kao vrlinu, ali sama usamljenost na tom samitu govori drugačije. Sledeći samit je zakazan za Sloveniju u 2027. godini. Do tada, vredi da pratimo ko ostaje za stolom, a ko počinje da broji troškove onoga što je sedelo po strani.