Vladimir Zelenski u subotu dolazi u Beograd - prva bilateralna poseta ukrajinskog predsednika Srbiji otkako je poceo rat. Pitanje koje su svi odmah postavili bilo je drugacije od dnevnog reda: znaci li to da se Srbija konacno prikljucuje evropskim sankcijama protiv Rusije?

Odgovor Aleksandra Vucica bio je pazljivo sastavljen. Srbija je, rekao je, uspostavila svoju politiku; stavove je iznela pre cetiri godine, nije ih promenila i nece ih menjati. Zelenski ce reci svoje. Recenica je konstruisana tako da nista ne obecava, a nista ni ne odbija direktno.

Tri teme i jedna koja nedostaje

Zvanicni dnevni red ima tri tacke: evropski put obe zemlje i zajednicki izazovi, ekonomska saradnja i energetika. Od te tri, treca je ona zbog koje je cela poseta zanimljiva. Energetika je tacno mesto gde je srpska politika neopredeljivanja najskuplja i najteze se odrzava.

Vucic je podsetio i na nesto sto se retko pominje u zapadnom kontekstu - da Ukrajina nikada nije priznala Kosovo i nikada nije pozvala predstavnike iz Pristine na konferencije koje je organizovala. To nije sitnica u srpskom unutrasnjem racunu. To je razlog zasto se ova poseta moze odbraniti kod kuce, a da ne izgleda kao ustupak.

Za nas ovde vredna je sama mehanika. Drzava koja hoce u Evropsku uniju, a nece da prihvati njene sankcije, u jednom trenutku mora da odgovori na pitanje umesto da ga odlaze. Do sada je odlaganje funkcionisalo. Pitanje je koliko dugo jedna poseta moze da zameni jedan odgovor.

Makedonija je uvela sankcije bez mnogo rasprave i to joj nije otvorilo nijedna vrata brze. Srbija ih nije uvela i jos uvek pregovara. Iz oba iskustva ne sledi pouka o tome ko je bio pametniji - sledi samo to da uslovi retko odreduju rezultate. Odlucuje ko je koliko potreban i kome.