Crna Gora je odlucila da od 1. novembra 2026. godine uvede vize za ruske drzavljane. Reakcija ruske ambasade u Podgorici nije bila diplomatski zaobljena - bila je racun poslat unapred.

U saopstenju stoji da je vizni rezim jos jedan dokaz krajnje zavisnosti spoljnopolitickog kursa Podgorice od uticaja stranih sponzora, ciji prioriteti ne ukljucuju interese Crne Gore. Prevedeno sa diplomatskog na razumljiv jezik: ne odlucujete vi, a racun cete platiti vi.

I tu su cifre zanimljivije od retorike. Prema ambasadi, ruski turisti su lane ucestvovali sa 16,4 odsto svih nocenja u Crnoj Gori, a turizam donosi oko 30 odsto bruto domaceg proizvoda zemlje. To nije stavka u budzetu koja se krije negde u fusnoti - to je gotovo trecina ekonomije, sa skoro svakim sestim nocenjem sa jednog trzista.

Ambasada je upozorila i da ce ruska kapitalna ulaganja u vazne crnogorske projekte biti negativno pogodjena, i izrazila sumnju da gradjani Crne Gore podrzavaju meru. Ovo poslednje je klasican potez - kada ne mozes da osporis odluku, ospori mandat onoga ko ju je doneo.

Moskva je porucila da ostaje otvorena za resavanje viznog pitanja, cak i sa zemljama kandidatima za ulazak u Evropsku uniju, ali da sa crnogorske strane nema dovoljno interesa. Saopstenje se zavrsilo time da Rusija zadrzava pravo da odgovori na ove neprijateljske korake.

Postoji i drugi deo price koji ambasada nije pomenula. Crna Gora je kandidat za clanstvo u EU i najnaprednija u pregovorima u regionu, a uskladjivanje sa viznom politikom Unije deo je tog puta. Drugim recima, ovo nije hir - ovo je cena ulaznice za mesto koje ceo region trazi godinama.

A u tome je i cela poenta za nas koji gledamo sa strane. Svaki korak ka Briselu ima svoj cenovnik, i nikada ga ne placa onaj ko ga obecava - placa ga hotelijer u Budvi u novembru. Pitanje nije da li je Crna Gora napravila gresku, nego koliko dugo jedna mala ekonomija moze da kupuje geopoliticku doslednost sopstvenom sezonom.