Osamdesete su se vratile, ali ne onako kako su zaista izgledale. Društvene mreže pune su slika generisanih veštačkom inteligencijom koje prodaju svoju verziju decenije - sjaj, neon, preterivanje. Prave fotografije iz tih godina pričaju nešto mirnije i, iskreno, nosivije.

Formula je prepoznatljiva: podložena ramena, minđuše u XL formatu, farmerke visokog struka, naglašen struk i obim u kosi. To nije bila dekoracija - to je bila arhitektura. Svaki komad imao je zadatak da drži formu, a ne da sam po sebi privlači pažnju.

Izabel Prejsler 1980. godine, u šetnji sa ćerkom Tamarom Falko kroz Madrid, nosila je svetloplavu bluzu sa strukturiranim ramenima, čokoladnu usku suknju i cipele u istom tonu. Zlatan nakit, skulpturalne minđuše, kosa skupljena unazad. Nijedan komad se ne bori s drugim - to je razlika između tada i današnjih kombinacija.

Dajana od Velsa u istoj deceniji ušla je u kroj. Sako s izraženim ramenima i satenskim reverima, suknja do kolena, svetloplava bluza na tačkice kao kontrast, cipele s niskom potpeticom, zlatne minđuše. Fotografija s dodele nagrada „Dafodil” u Svonsiju 1989. godine dobar je podsetnik da njen stil nije počeo crnom haljinom za osvetu.

Marta Čavari, „it girl” svoje generacije, živela je u podloženim ramenima i uskim suknjama. Nati Abaskal išla je na monohromatske kombinacije - bela mini haljina sa strukturiranim rukavima i cvetnim detaljima, obimna kosa, prevelike biserne minđuše sa zelenim resama. Karolina od Monaka u Parizu 1989. nosila je sve u crnom, sa skulpturalnom kragnom i kaputom čija se leopard unutrašnjost otkrivala samo u hodu.

To poslednje je najbolji čas iz stila u celom tekstu. Šara nije bila na spoljnoj strani kaputa. Pojavljivala se samo kada se čovek kreće. Danas bi to bio post, tada je bio znak da se neko obukao za sebe, a ne za kameru.