Ima nevesta koje žele da izgledaju kao iz kataloga, i ima nevesta koje žele da izgledaju kao iz drugog vremena. Klaudija, koja se udala za Marka u jednoj katalonskoj kući iz 1952. godine, pripada drugoj grupi - njena venčanica bila je inspirisana dvadesetim godinama i art deko estetikom, daleko od standardnog belog kodeksa.

„Htela sam nešto što izlazi iz uobičajenog i inspirisala sam se vintidž dizajnom", priča nevesta. Haljina, delo dizajnera Zea Garsije, imala je asimetričan dekolte i fluidnu siluetu. Ali najjači detalj nije bila sama haljina - već marama iz Manile s vezom i resama, prebačena preko nje, koja joj je dala boemski, romantičan pečat kakav se retko vidi na savremenim svadbama.

Umesto tradicionalnog vela, Klaudija je za vreme ceremonije nosila svilenu kapu. Razlog je bio praktičan koliko i estetski: htela je da zadrži prirodne, raspuštene talasaste pramenove umesto visoke frizure, pa joj je svilena kapa dala svečanost bez da mora da podiže kosu. Ponekad je najsmelija odluka jednostavno ostati svoja.

Detalji su dovršavali priču. Sandale od nape kože s debljom potpeticom za udobnost, druga, kraća haljina s vintidž čizmama za veselje, prirodna šminka i buket od savijenih ciklamena. Dekoracija je igrala na neutralne tonove - belo i bež - prekinute tamnocrvenim cvetnim aranžmanima.

Kod nas je svadba ozbiljna stvar, proslava koja se pamti decenijama, i upravo zato ovakve odluke znače više nego što izgledaju. Kad nevesta bira istoriju umesto bleska, ona ne beži od tradicije - ona bira koju tradiciju da nosi. A marama iz Manile, vezena i s resama, nosi više priče od bilo koje nove haljine sašivene po poslednjoj modi.