Klimaš glavom, a ne slažeš se: psihologija kaže da je to često način da se uklopiš, a ne znak da si ubeđen

Sediš na sastanku, neko priča, ti klimaš. Drugi odlazi uveren da ste se dogovorili. Ti odlaziš s mišlju da se uopšte ne slažeš. Psihologija kaže da je ovo sasvim obična scena - klimanje glavom mnogo ređe znači „da” nego što mislimo.

Psihološkinja Violeta Asedo, specijalistkinja za mentalno zdravlje, objašnjava da klimanje može da znači pažnju, učtivost ili želju da se dopadneš sagovorniku. „Klimanje je veoma jednostavan način da učestvuješ u razgovoru a da ga ne prekidaš”, kaže ona. Razlozi su različiti: interesovanje za ono što se govori, podsticaj drugom da nastavi, navika naučena kao „učtivo slušanje” ili čist automatizam.

Japanci imaju reč za ovo - aizuči, kratke reakcije i gestovi kojima pokazuješ da pratiš sagovornika. Oni drže razgovor živim. Ali razumeti argument ne znači prihvatiti ga. Možeš pažljivo da slušaš čoveka s kojim se potpuno razilaziš i opet da klimaš.

Telo, ipak, nije sasvim nevino. Godine 1980. psiholozi Geri Vels i Ričard Peti zamolili su 72 učesnika da slušaju poruku i pritom pomeraju glavu vertikalno ili horizontalno. Oni čiji su pokreti ličili na klimanje posle su pokazali veću saglasnost sa sadržajem. To ne znači da se mišljenje automatski menja, ali pokazuje da gest i stav nisu toliko odvojeni koliko nam se čini.

Ponekad se klima iz sasvim drugog razloga: da bi se stvorila bliskost, izbegla neprijatnost ili da se ne otvori sukob. Na poslu, na porodičnom ručku, na sastanku kod šefa - klimanje je najjeftiniji način da prođeš neoštećen. Koliko puta si klimnuo na nešto s čim se nisi slagao, samo da se razgovor završi?

Zato broj klimanja ne govori ništa o nečijoj ličnosti ili empatiji. Utiču poverenje, kultura i kontekst. Ako želiš da znaš da li te je neko zaista slušao, gledaj nešto drugo: da li je zapamtio detalj od onoga što si rekao, da li je postavio pitanje u vezi s tim, da li se kasnije vratio na nešto što si pomenuo. Klimanje je lako. Pamćenje je pravi dokaz.