Kada je Žoze Saramago proputovao Portugaliju za knjigu „Putovanje po Portugaliji”, u jednom kutku severoistoka, u regionu Traš-uš-Montiš, ostavio je niz pitanja bez odgovora. Gde je ovde granica? Kako se zove ovo mesto? Da li je to još Portugalija ili već Španija - ili je samo Rio de Onor i ništa više? Skoro pola veka kasnije, pitanja nobelovca i dalje stoje za svakoga ko siđe putem sa brda Sijera de la Kulebra u usku dolinu sa livadama, baštama i kamenim kućama zbijenim sa obe strane reke.

Pejzaž ne pomaže. Oko 100 metara deli poslednju kuću u španskoj provinciji Samora od prve portugalske. Nema granične rampe, nema zgrade carine koja bi podsećala na neka ranija vremena. Selo ima dva zvanična imena - Rihonor de Kastilja na španskoj i Rio de Onor na portugalskoj strani - ali je u suštini jedno mesto, presečeno rekom po kojoj je dobilo ime. Vekovima su stanovnici delili pekarske peći, njive i stada, ne pitajući ko kojoj strani pripada.

Objašnjenje je u hronologiji: selo je starije od granice. Kada se Portugalija osamostalila sredinom 12. veka, ovo mesto pripadalo je Leonskom kraljevstvu, a linija između dva kraljevstva stabilizovala se tek početkom 13. veka - ostavljajući jedno naselje sa dva imena. Danas granicu označava granični kamen pored jednog kestenovog drveta, sa tablama za Rihonor de Kastilja i za Španiju. Na portugalskoj strani, zanimljivo, odgovarajuće table nema. Jedan korak i u drugoj si državi. I u drugom vremenu: između dva dela sela je jedan sat razlike.

Granica je samo jednom pokušala da postane vidljiva. Godine 1974, odmah posle Revolucije karanfila, iz straha od invazije, jedan poručnik portugalske finansijske straže stavio je lanac preko jednog puta. Seljani su jednostavno otvorili novu stazu odmah pored njega i nastavili da prolaze sa stokom i alatom. Balkan dobro zna granice koje seku kroz sela i porodice - ali koliko puta su ljudi pobedili granicu običnom stazom preko livade?

Prelaskom se menja i jezik, ali ne mnogo. Stanovnici lako prelaze sa španskog na portugalski, a oba nose tragove rihonorskog, gotovo izumrlog leonskog dijalekta. Veze sežu do prezimena: velika porodica Preto na portugalskoj strani je porodica Prijeto na španskoj. Arhitektura je ista na obe obale - kuće od kamena i škriljca, sa prizemljem za stoku i alat i porodicom na spratu.

Selo koje je samo sobom upravljalo

Na portugalskoj strani posetu treba početi u Kazi du Turu, „Kući bika”, otvorenoj krajem 2018. u zgradi gde je nekada živeo zajednički bik sela. Tamo se objašnjava model zbog kog je etnolog Žorže Dijaš 1953. napisao monografiju od preko 600 strana i nazvao selo najkarakterističnijim primerom zajedničke organizacije u Portugaliji. Zvono je sazivalo zbor, na koji je dolazio po jedan muškarac iz svake kuće. O važnim odlukama se glasalo, dvojica upravitelja vodila su svakodnevne poslove, a računi su beleženi zarezima na drvenim štapićima.

Najzanimljiviji predmet je „Štap pravde”, na kom su upravitelji beležili kazne za one koji su kršili pravila. Kazne su se često plaćale u vinu ili ulju, a vino se ispijalo na samom zboru. Zajedničke su bile peći, njive na kojima je svako morao da radi i stado na zajedničkim pašnjacima. Na vratima nekih štala još visi karabeljo, jednostavna drvena reza koja se otvara jednim pokretom - nešto što opstaje samo u selima gde vlada poverenje.

Most između dve obale mnogi zovu rimskim, ali je iz 19. veka. Pored njega su zajednička kamena korita za pranje, pokrivena pločama od škriljca, a na obali je zajednička vodenica, nedavno obnovljena. Život u zajednici se godinama gasio zbog nedostatka mladih - danas u selu živi oko 40 duša. Kada dnevni posetioci odu, ostaje tišina kakva se retko sreće.

Za one koji žele da prepešače pejzaž, staza PR11 počinje na ulazu u selo i pravi krug od 7 kilometara, između 686 i 770 metara nadmorske visine, do stogodišnjeg hrasta proglašenog drvetom od javnog interesa. Ceo kraj je zaštićen sa obe strane granice: portugalski deo je u Parku prirode Montezinju, a sve zajedno deo je prekograničnog rezervata biosfere „Iberijska visoravan”, koji je UNESKO proglasio 2015. godine. U ovim planinama, prema izvorima, živi najveća gustina vukova na kontinentu.

Najbolje vreme za posetu je od maja do oktobra, od srede do nedelje, kada je otvorena Kaza du Turu. Savet onih koji su bili: stanite jednom nogom u svaku državu pored kamena, namestite sat i sedite u bar mesnog udruženja da razgovarate sa komšijama. To su ljudi koji ovu granicu nikada nisu shvatili ozbiljno.