Postoje maršrute koje prodaju kao avanturu, a završavaju kao šetnja sa parkingom na 200 metara. Ova nije takva. Sat vremena pešačenja kroz hrastovu šumu, pola sata silaska niz stepenice i sat i po veslanja nazad po otvorenom moru - sve to u krug, sa polaznom tačkom istom kao ciljnom.

Cilj je Konjski svetionik, svetionik u toliko čudnom položaju i sa toliko teškim pristupom da su ranije do njega stizali samo nekolicina mesečno. Danas dnevno pokušava toliko ljudi da je uveden sistem rezervacije preko interneta sa ograničenjem od 100 posetilaca na svaka dva sata. Još jedan primer kako jedno tiho mesto preživljava tek nakon što postane toliko popularno da mora da se brani od sopstvene publike.

763 stepenika nadole, nijedan nagore

Kreće se sa obale ka tvrđavi San Martin, jednom od šest utvrđenja oko planine Busijero. Staza je obeležena plavom bojom i lako se prati. Posle pola sata stalnog, blagog uspona, šuma se odjednom otvara i pojavljuje se vidikovac sa pogledom ka El Frajleu - beloj krečnjačkoj steni koja izlazi iz smaragdne vode, oštroj i toliko svetloj da podseća na stene kod Kaprija.

Još pola sata kasnije dolazi znak koji upozorava da sledi 763 stepenika. To je jedno stepenište sa toliko stepenika, izgrađeno krajem 19. veka od strane zatvorenika iz lokalnog kazneno-popravnog doma, da bi se sišlo niz stene do izbočine na kojoj stoji svetionik. Pre toga, dovde se stizalo samo čamcem. Držeći se za čelično uže koje služi kao rukohvat i zastajkujući češće da prođu oni koji se penju, do svetionika koji je prestao da radi 1993. godine stiže se za još trideset minuta.

Povratak je deo priče

Dole je prizor mešavina svega: planinari koji se krste na pomisao da moraju nazad uz iste stepenice, mladi koji skaču u more sa visine, turistički brodovi, jedrilice, gumeni čamci i kajaci. Najmudriji se vraćaju veslom.

Čim se nađeš u vodi, četiri zaveslaja i pogled unazad objašnjavaju zašto se svetionik zove Konjski - to je oblik koji stenovita izbočina dobija iz profila. Odmah zatim otvara se šupljina koju je more izdubilo u podnožju stene, toliko velika da su se ranije brodovi sklanjali u nju. Više liči na katedralu nego na pećinu, sa dva portala i svodovima punim krečnjačkih ukrasa.

Sledeće stajalište je ronjenje sa maskom u vodi dubokoj svega pet metara, gde žive hobotnice, sardine i inćuni - isti oni koji se love u proleće, sole ručno i čuvaju u maslinovom ulju. Cela tura traje tri sata, četiri sa zastancima. Ako se pojave delfini - četiri i po.

Ovo nije destinacija za instagram-fotografiju sa parkinga. To je dan koji traži noge, ruke i malo hrabrosti. Da li bismo kod nas dozvolili da jedna takva staza ostane teška, umesto da joj izgradimo lift i biletarnicu?