Četiri dana ćutanja, pa jedno saopštenje od dve rečenice. Toliko su dobili građani Bitolja za smrt 39-godišnjeg Strumičanina pronađenog mrtvog u dvorištu Kliničke bolnice, i za snimak koji je za to vreme okrenuo celu Makedoniju.

MVR je saopštio da je identitet lica sa videa koji kruži društvenim mrežama utvrđen i da je više ljudi pozvano na službeni razgovor. I da - to je ključna rečenica - preminuli J.I. u dvorištu bolnice nije čovek koga na snimku drugo lice vuče kroz Širok Sokak.

Znači imamo dve stvari. Jedno prebijanje prijavljeno 31. avgusta u 03:45 kod hotela na Širok Sokaku. I jedno mrtvo telo nađeno posle toga u dvorištu bolnice. MVR kaže da to nisu isti ljudi. Dobro. A šta se dešavalo u satima između?

Upravo je to deo koji je ostao prazan. Čovek je te noći bio na pregledu u bolnici, zatim je izašao. Telo je nađeno sledećeg dana. Između ta dva trenutka postoji interval koji zasad niko nije popunio činjenicama. Obdukciju je naredio javni tužilac, materijali idu u OJT, i toliko.

Zašto četiri dana?

Snimak nije bio tajna. Bio je svuda - na Fejsbuku, po grupama, na telefonu kod pola grada. Ljudi su gledali čoveka kako vuče drugog čoveka po ulici u centru Bitolja i pitali šta se desilo. Institucija koja ima odgovor ćutala je četiri dana, a onda izašla sa demantijem umesto sa objašnjenjem.

Demanti je laka stvar. „To nije taj čovek” ne traži istragu, traži samo poređenje dva lica. Objašnjenje - ko je čovek na snimku, ko ga je vukao, zašto, da li je počinjeno krivično delo - to traži rad. I toga i dalje nema.

Kad institucija ostavi prazninu, neko drugi je popuni. Četiri dana su društvene mreže pisale scenario umesto policije. Da li stvarno mislimo da je to slučajna posledica, a ne predvidiva?