Šakira o ranama koje ne nestaju: profesor psihologije objašnjava zašto se tuga i radost mogu osećati istovremeno

Šakira je nedavno u intervjuu govorila o tome kako se podigla posle teškog perioda iza nje - i o tome da sreća ne mora da čeka da rane potpuno zarastu. Zvuči kao rečenica za poster. Da bi se videlo da li je više od toga, njene reči analizirao je Alfredo Rodrigez Munjoz, profesor psihologije na Univerzitetu Komplutense u Madridu.

Tuga i radost se ne isključuju. Prvo što profesor naglašava jeste da čovek može istovremeno da oseća tugu zbog gubitka i radost ili interesovanje za druge stvari u životu. Jedna emocija ne briše drugu. Ako se danas smeješ, to ne znači da te juče nije bolelo.

Ne mora sve da se reši da bi se ponovo živelo. U žalovanju se ljudi obično smenjuju između dva režima: kontakta sa gubitkom i pažnje prema svakodnevici. Želja za životom najčešće se vraća dok se čovek polako vraća svojim obavezama i aktivnostima, a ne kada bol potpuno nestane.

Prihvatanje nije predaja. Prihvatiti znači priznati ono što osećaš, bez odustajanja od svake mogućnosti promene. Prema Rodrigezu Munjozu, upravo prihvatanje olakšava traženje podrške, brigu o sebi i udaljavanje od onoga što ti šteti.

Rast posle traume je mogućnost, ne obaveza. Neki ljudi posle teškog iskustva doživljavaju pozitivne promene - psiholozi to zovu posttraumatski rast. Ali profesor upozorava da niko ne mora da „izraste” iz svog bola. Industrija motivacionih citata na ovo obično zaboravlja.

Krivica kada uživaš. Ako se javi osećaj krivice zato što ti je ponovo lepo, savet je da se on prizna i da se zapitaš: šta mislim da izdajem? Uživanje nije dokaz da si zaboravio.

Poslednja pouka je možda najteža: sreća bez pritiska. Ne nametnuti sebi rok do kada treba da budeš dobro, već dozvoliti sebi da uživaš kada možeš. Koliko nas je odraslo uz „ne plači, proći će” - i nikada nije naučilo da može da prođe i dok plačeš?