Džuli Endrus se 10. maja 1959. godine, u crkvi Svete Marije u Vejbridžu, Sari, udala u haljini koju je sašio mladoženja. Ne kao gest, niti kao šala na svadbi - Toni Volton je bio scenograf i kostimograf po profesiji, i to mu je bio posao.

Upoznali su se kao deca. Ona je imala jedanaest, on dvanaest godina, na pozorišnoj predstavi. Dopisivali su se kroz tinejdžerske godine, razišli se, pa se ponovo našli kao odrasli. Veridba se dogodila na porodičnoj večeri, bez scene. Endrus je kasnije u memoarima napisala: „Pogledali smo se i nasmešili, i iskreno ne znam kako se dogodilo, ali jedno od nas je drugom šapnulo: trebalo bi uskoro da se uzmemo.”

Haljina koju je on stvorio nije pratila nijedan trend iz 1959. godine. Napravljena od slojeva organdina, sa asimetričnom ivicom do gležnja, labuđim dekolteom, dugim rukavima sa dugmadima, stegnutim korsetom i obimnom suknjom sa šlepom. Cela je bila ručno izvezena cvećem - ružama i ljiljanima - najgušće na rukavima i na ivici. To je količina ručnog rada koja se danas meri u mesecima, ne u nedeljama.

Veo je bila džulijet kapica, forma pozajmljena iz dvadesetih godina koje su je opet pozajmile iz srednjeg veka, pričvršćena sa po dva reljefna cvetića sa svake strane i sa istim vezom kao haljina. Verenički prsten bio je Kartije, dizajniran kao kruna od lovorovog venca, uz broš iz iste kuće - oba poklon od Voltona. Buket je bio mali: kaskada orhideja, ruža, pupoljaka, karanfila i đurđevka. Cipele su bile obične bele salonke. Kosa - prirodna kratka bob frizura sa razdeljkom sa strane.

Na svadbi je bilo oko 300 gostiju, među njima i glumica Megi Smit, uprkos tome što je par želeo nešto diskretno. Štampa je došla ionako. Nekoliko sati posle ceremonije već su bili na putu za Ameriku i prijavili se u hotel Beverli Hils.

U tom trenutku ona je već imala glavnu ulogu u brodvejskom My Fair Lady, ali Mary Poppins još nije bio snimljen. Kada je došao red na taj film 1964. godine, kostimografiju i scenografiju radio je - isti čovek. Njihova ćerka Ema rodila se 1962. godine. Brak se završio razvodom 1968. zbog pritiska slave i roditeljstva, ali su ostali bliski prijatelji do kraja.

Ono što je od svega toga preživelo nije brak, već haljina. Šezdeset sedam godina kasnije, neveste koje traže romantičan kroj sa ručnim vezom, stegnutim strukom i cvetnim motivima gledaju fotografije te svadbe ne znajući čija je. A poenta je i danas ista: najbolja venčanica je ona koju je napravio neko ko te poznaje, a ne ona koju je izabrao neko ko te prodaje.