Dok se gradovi širom sveta bore da budu domaćini Svetskog prvenstva, jedan gradonačelnik pre nekoliko godina uradio je nešto gotovo nečuveno - rekao je „ne". Ram Emanuel, tadašnji gradonačelnik Čikaga, 2018. godine povukao je grad iz kandidature za Mundijal 2026. uz jednostavno obrazloženje: „I sa matematikom iz osnovne škole znam da račun ne štima."

Račun zaista nije štimao. FIFA je očekivala zaradu od preko 11 milijardi dolara s turnira, dok su gradovi-domaćini trebalo da pokriju troškove javnog prevoza, bezbednosti, medicinske i vatrogasne službe i zaštite VIP-gostiju. Drugim rečima: organizacija skuplja milijarde, lokalni poreski obveznici plaćaju račune.

Bilo je i apsurdnih zahteva. FIFA je htela pokretni krov nad stadionom „Soldžer Fild" - projekat procenjen na 50 do 100 miliona dolara - na objektu s istorijskim statusom. Prosečna cena ulaznice dostizala je 1.000 dolara, što je značilo da obični građani treba da subvencionišu događaj koji sami ne mogu da priušte. Emanuel je odbio i da im da oslobođenje od poreza na promet ulaznica.

Danas Mundijal dele 16 gradova u tri zemlje - Kanadi, Meksiku i SAD. Čikaga nema među njima, i sudeći po brojkama, to možda nije gubitak već ušteda. Za balkanskog čitaoca priča zvuči poznato: veliki sportski spektakli gotovo uvek se prodaju kao investicija u budućnost, a račun za nju stiže u džep običnog građanina dugo pošto se svetla ugase. Koliko puta smo već videli istu matematiku kod nas?