Kad jedna nevesta ulazi u crkvu sa tijarom od bisera i čipkom starom više od sto godina, svaki detalj nosi priču. Hariet Sperling, koja se udala za Pitera Filipsa, unuka kraljice Elizabete II, izabrala je venčanicu koja ne vrišti raskošom - već šapuće sa istorijom.

Haljinu je stvorila dizajnerka Emilija Viksted, sa podlogom od italijanskog krepa u boji slonovače, pravim krojem, širokim tregerima, kvadratnim dekolteom i golim leđima. Preko njega - pokretni čipkani korset sa visokom kragnom i prozirnim dugim rukavima, a otpozadi tromentarski tren koji se vukao za njom. Čipka dolazi iz francuskih arhiva Sofi Ale i potiče sa početka 20. veka, sa romantičnim cvetnim motivima u boji slonovače.

Tijara sa biserima, delo kuće Pragnel, bila je porodična - isti nakit izradio je i minđuše i verenički prsten. Veo, obrubljen čipkom, nežno su nosile deveruše. A umesto efektnih ali bezličnih dodataka, nevesta je izabrala udobne cipele „Džimi Ču" bez zadnjika u istoj nijansi, mek šminku i nizak ruski punđu - detalji koji govore da je vodila računa o udobnosti koliko i o izgledu.

Buket, delo cvećarke Mili Ričardson, bio je sastavljen sa namerom: grančice mirte koje simbolizuju „ljubav, lepotu i mir", mirisna đurđevka, beli i kremasti grašak, astilba i jasmin. U svetu gde se kraljevske svadbe često nadmeću u ekstravaganciji, Hariet je izabrala suprotan put - čipku sa istorijom umesto bleska bez priče. I baš zato je njena pojava ostala upamćenija od bilo koje skupe venčanice bez duše.