Filipče pred francuskim senatorima: Drugi su na listi za EU, Makedonije nema - dokle garancije?

Predsednik SDSM-a i predsednik Nacionalnog saveta za evrointegracije Venko Filipče iskoristio je sastanak sa delegacijom Senata Francuske Republike u Skupštini da kaže ono što opozicija ponavlja i kod kuće: Vlada je obećala bolju pregovaračku poziciju i predvidiv proces, a vidljivog rezultata nema.

„Ako ova vlada obezbedi bolje uslove u pregovorima ili garanciju da u budućnosti nećemo ponovo biti blokirani na evrointegracionom putu, mi ćemo to podržati. Ali postavlja se pitanje šta ako nema i ne obezbede se garancije, i dokle će pokušavati da se obezbede nekakve garancije, jer vreme prolazi”, rekao je Filipče.

Kao argument naveo je zemlje koje se pominju sa izglednim putem ka članstvu do kraja mandata sadašnje Evropske komisije: Crnu Goru, Albaniju, Moldaviju i Ukrajinu. Makedonije među njima nema. Filipče je upozorio da duže čekanje otvara i pitanje mesta zemlje u budućem budžetiranju EU, a eventualne promene u pretpristupnoj finansijskoj podršci mogle bi biti dodatni rizik.

Zatim je usledila lista primedbi. Filipče je rekao da ga posebno zabrinjava javno mešanje i pritisak premijera na pravosuđe i tužilaštvo, kao i nedovoljan budžet za pravosuđe. Pomenuo je i medijski pluralizam: prema njegovim rečima, oko 40% medija u zemlji je u vlasništvu ljudi bliskih bivšem mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, a srpski kanali, kaže, ulaze preko srpskog Telekoma sa „nezakonito dobijenom licencom” od nezavisnog regulatora.

Ništa od ovoga nije novo za domaću publiku. Novo je samo to što je rečeno pred stranim gostima, u danima kada Vlada traži da EU posreduje sa Sofijom. Žalba pred strancima je omiljeni žanr svake opozicije, ali to ne čini pitanja manje tačnim.

Filipče je završio uveravanjem da SDSM ostaje posvećen evropskom putu i zahvalnošću Francuskoj kao „tradicionalnom prijatelju”. Vlada, pak, uporno traži garancije pre sledećeg koraka. Ako i vlast i opozicija tvrde da žele isto, pitanje za građane je drugo: ko će reći kada čekanje prestaje da bude strategija i postaje izgubljeno vreme?