Dve-tri kaldrmisane ulicice, saka okrecenih kuca sa prozorima uramljenim u plavo, zuto i crveno, tri-cetiri restorana i jedna sitna crkva sa pogledom na more. To je cela Kacela Velja, portugalsko selo na samom rubu Algarvea, na skok od spanske granice kod Uelve, u kojem zivi jedva stotinak ljudi. Nista vise nema. I bas zato tamo leto jos lici na letovanje, a ne na redjanje.

Selo je prilepljeno uz stenovitu izbocinu iznad Prirodnog parka Rija Formoza i ima dve hiljade godina istorije iza sebe. Tuda su prosli Fenicani, Kartaginjani, Rimljani i muslimani, privuceni istom stvari - pogledom. Veruje se da samo ime Kacela dolazi od arapskog qastalla, sto upucuje na utvrdjenje koje je dominiralo mestom. Posle hriscanskog osvajanja, u trinaestom veku, mesto je uslo u Portugalsko Kraljevstvo i zadrzalo odbrambenu ulogu protiv pirata i korsara. Veliki zemljotres 1755. godine, onaj koji je razorio Lisabon, ostetio je srednjovekovne gradjevine, pa je veci deo onoga sto se danas vidi rekonstrukcija iz osamnaestog veka.

Crkva Matriz de Nosa Senjora da Asuncao je iz tog perioda - okreceno procelje, unutra barokni oltar, nista natrpano. Ali prava atrakcija nije ni ona. Pred selom se prostire lavirint laguna, mocvara, peskovitih sprudova i ostrva-barijera duz 60 kilometara obale, i taj lavirint menja lik prema plimi. To je pogled koji se ne fotografise jednom, nego tri puta u istom danu i triput izgleda drugacije.

Prakticno je ovo: sa osekom se do plaze moze stici peske obelezenom stazom. Sa plimom, ili gazis kroz kanale sa vodom do pola noseci stvari iznad glave, ili placas oko dva evra coveku sa camcem da te prebaci. Dva evra. Stavite tu brojku pored cene lezaljke na bilo kojoj pretrpanoj obali Mediterana i postaju jasne dve razlicite ideje o tome sta znaci more.

Ima i cena koja nije u evrima. Parking, prosiren poslednjih godina, leti jednostavno ne stize. Dakle: dolazis rano ili uopste ne dolazis. Selo nije skriveno - poznato je onima koji znaju, a to je sasvim dovoljno da ga natrpa.

Kad ogladnis, penjes se i cekas red u „Casa Velha”, jednom od najpopularnijih lokala. Ostrige ulovljene u istoj laguni, morski rakovi, kasa-pirinac sa morskim noznicama i vino iz kuce. Jednostavno i dobro - sto je redja kombinacija nego sto zvuci.

Deset minuta kolima od istorijskog jezgra, kroz polja i sporedne puteve, nalazi se „Casas da Quinta de Cima”, imanje u vlasnistvu porodice Ramirez, koja je u devetnaestom veku donela konzervni biznis u Algarve. Zemljiste je decenijama bilo poljoprivredno sve dok 2020. godine nije pretvoreno u luksuzni smestaj. Arhitekta Zoao Pedro Falkao de Kampos pretvorio je stare kuce nadnicara u devet soba, a stare magacine za voce u salone sa vintidz namestajem, drvetom, keramikom i pletenom rukotvorinom. Imanje se prostire na 50 hektara i ima jos dve skrivene vile.

Prica tog imanja je zanimljivija od njegove cene: od mesta gde se radilo, u mesto gde se odmara. To je transformacija koju i Balkan zna napamet - samo sto kod nas stara kuca obicno ne postane hotel, nego prazna kuca sa zakljucanim vratima i travom do kolena.