Ponedeljak ujutru, u Los Anđelesu, na sceni sedi čovek čija firma proizvodi čipove bez kojih se nijedan model veštačke inteligencije ne bi uključio. Zvoni telefon. Sa druge strane je Donald Tramp. Publika se smeje dok se Džensen Huang, direktor Nvidije, muči da razgovor stavi na spikerfon - a Tramp to komentariše uživo: „Najbolja stvar u životu je to što Džensen može da napravi najsloženiji kompjuterski čip na svetu... ali ne može da shvati kako da vas stavi na spikerfon.”

Šala je prošla za nekoliko sekundi. Ono što je došlo posle nje je politika.

Tema je bila jednostavna: da li razvoj veštačke inteligencije treba da se uspori. Pitanje nije akademsko. Dario Amodei, direktor Anthropica, nedavno je objavio tekst pod naslovom „Moramo da koračamo frontom”, u kome traži usporavanje tempa kojim se poboljšavaju sposobnosti modela. Huangov odgovor predsedniku bio je od jedne rečenice: „U pravu ste. Nećemo dozvoliti da se to dogodi, gospodine.”

Primetite ko to kaže i kome. Čovek čiji biznis bukvalno zavisi od toga da svaka naredna generacija modela traži više čipova, obećava predsedniku da usporavanja neće biti. To nije tehnološka procena. To je poslovni interes izgovoren naglas pred kamerama, i niko u sali ga nije tako nazvao.

Brojka koju niko na sceni nije pomenuo kao problem

Postoji jedna mera koja razbija sliku o narodnoj podršci. Prema istraživanju Gallupa, sedam od deset Amerikanaca protiv je gradnje data centra u svojoj okolini. Više od polovine njih kao razlog navodi potrošnju prirodnih resursa, a oko jedne petine strahuje od poskupljenja života i od pogoršanja uslova u kojima žive. To nije marginalna grupa. To je većina u zemlji koja gradi ovu industriju.

Tramp ima svoje objašnjenje za taj otpor. Prema njemu, iza njega mogu da stoje „politički ljudi”, a možda i Kina - i celu priču je nazvao prevarom. Dakle, sedamdeset odsto sopstvenih građana su ili organizovana opozicija ili strani uticaj. Nijedan od dvojice na sceni nije ponudio treću mogućnost: da ljudi jednostavno gledaju šta se gradi pored njih i računaju ko plaća struju.

Huang nije razgovarao sa slučajnom publikom. Domaćini događaja su voditelji podkasta All-In - investitori Čamat Palihapitija, Džejson Kalakanis, Dejvid Fridberg i Dejvid Saks, koji je i savetnik u Beloj kući. Soba puna ljudi koji imaju novac u istoj industriji, predsednik na telefonu i proizvođač čipova na sceni. Teško je zamisliti blagonaklonije okruženje za jedno obećanje.

Zašto ovo nije samo američka rasprava

Data centri nisu apstrakcija. To su objekti koji troše električnu energiju i vodu na konkretnim mestima sa konkretnim mrežama, i u Evropi ista debata već traje - od Irske, gde je operator mreže uveo ograničenja za nove priključke u Dablinu, do diskusija u Holandiji i Nemačkoj. Kada veliki igrači potraže mesto za narednu fazu, kriterijum je jednostavan: gde je struja jeftinija, dozvole brže, a otpor manji.

Balkan ima sve tri osobine. Pitanje nije da li će ih neko primetiti, nego pod kojim uslovima. Kada jedna industrija javno obeća da neće usporiti, a u isto vreme većina građana u njenoj matičnoj zemlji ne želi je u svom kraju - gde mislite da će ići da gradi?