Dvadeset požara za jedan dan. Osam još uvek aktivnih u šest popodne, dva pod kontrolom, deset ugašenih. To je zvanični presek Centra za upravljanje krizama za 14. avgust - i to je brojka koja se ne čita kao statistika, nego kao raspored dežurstava od kojih niko nema odmora.

Noć pre toga bila je najteža ovog leta. U Bogomili, Čaško, vatra je stigla do prvih kuća. U Lozanima, u Pelagoniji, suva trava je gorela na pedeset metara od domova. Dva sela su spasena - ali ne zahvaljujući nekom sistemu koji je unapred predvideo da će avgust biti baš ovakav.

Ko je zapravo ugasio vatru

Odgovor je neprijatan za svakoga ko ovo hoće da stavi u saopštenje. U Bogomili su intervenisali veleški vatrogasci zajedno sa meštanima. U bitoljskom kraju, pored profesionalnih ekipa, na teren je izašlo dvadeset dobrovoljnih vatrogasaca. U Makedonskom Brodu, gde vatra traje danima na nepristupačnom terenu, radilo je tridesetak ljudi - dobrovoljci i profesionalci zajedno.

Direktor Direkcije za zaštitu i spasavanje, Stojanče Angelov, rekao je da je zatražio pomoć sa četiri pincgauera zato što je požarna linija bila „ekstremno duga”. To je rečenica koju vredi pročitati dvaput. Požarna linija je ekstremno duga - a broj vozila koja se mogu zatražiti broji se na prste jedne ruke.

Dvadeset požara, a spisak se ponavlja

Pogledajte imena opština iz preseka: Studeničani, Makedonski Brod, Veles, Jegunovce, Struga, Kruševo, Prilep, Čučer Sandevo. To nisu egzotične lokacije koje su odjednom počele da gore. To su isti tereni koji gore svakog leta, sa istom vegetacijom, sa istim vetrom, sa istom temperaturom. Razlika od godine do godine je samo u tome koliko je ljudi bilo na raspolaganju te noći.

Angelov kaže da aktivni požari ne ugrožavaju naseljena mesta niti kvalitetne šume. Dobro. Ali „ne ugrožavaju” nije isto što i „neće ugroziti” - to je stanje trenutka, a ne plana.

Kada komšije gore istovremeno

Proteklo denonoćje vatra nije bila samo naš problem. U Hrvatskoj se vodila borba oko Omiša, u Grčkoj je požar stigao do Sivirija, gde u avgustu ima i makedonskih turista. Balkan gori sinhronizovano, a svaka država posebno broji svoju štetu i svoju sreću što je vetar skrenuo na vreme.

Jedno lice je hospitalizovano sa opekotinama. To je brojka koja je ostala od najteže noći - i ona je mala samo ako niste vi taj čovek.

Pitanje koje je ostalo da visi jednostavnije je od svake krizne procene: koliko avgusta treba da prođe ovako da bi neko odlučio da dobrovoljci sa dvadeset pari ruku nisu strategija, nego izgovor za ono čega nema?