Postoji pravilo koje važi na svakoj obali na svetu, uključujući i našu: najlepše plaže su one do kojih se ne stiže kolima. Prirodni park Kabo de Gata u Almeriji, na jugoistočnoj španskoj obali, udžbenik je te logike. Najbolje uvale traže pešačenje - ali nijedno duže od jednog sata.

Kala de Enmedio je trideset minuta peške od sela Agva Amarga, preko ulice Del Deposito i brda Del Kuartel. Na kraju te čeka peščana plaža od 130 metara, uramljena udubljenim belim stenama i kamenim platformama koje ulaze u vodu. Boja mora menja se od tirkizne u smaragdnu do boje flaše. Maska i disaljka nisu predlog nego uslov.

Kala San Pedro se stiže samo čamcem ili jednim satom hoda po priobalnim stazama iz Las Negrasa. Uvala ima prirodni izvor sveže vode - razlog zbog kog su se vekovima unazad tu zadržavali berberski gusari. Iznad nje još stoje ruševine tvrđave San Pedro iz šesnaestog veka, a na belim stenama ljudi i danas gaje bašte.

Kala de la Molata kreće sa parkinga Plažazo de Rodalkilar ka Las Negrasu. Tu su stene žute i bukvalno prekrivene fosilima, voda ima boju nane, a polupotopljene stenovite formacije kriju morske pećine pune ježeva i riba.

Kala de los Toros je petnaest minuta spuštanja sa vidikovca La Amatista i ima nešto što u ovoj suvoj zemlji izgleda kao greška - šumu palmi i borova. Pesak je crn, izbačen iz vulkana pre deset miliona godina, a u vodi ima livada pozidonije i velikih kirnji.

Kala Grande del Baronal traži četrdeset pet minuta hoda sa parkinga kod plaže Los Henoveses, po stazama uz ivicu stena. Iz peska izlaze bazaltni stubovi - vulkanska prošlost se ovde ne objašnjava, samo se vidi.

Ono što pravi razliku između ovog spiska i stotina sličnih nije lepota. Lepote ima svuda. Razlika je što ova mesta ostaju prazna upravo zato što traže nešto - pola sata hoda, vodu u rancu, i volju da se krene sa parkinga. To je filter koji radi bolje od bilo koje rezervacije.