ZAPADNI BALKAN - VEČITI KANDIDAT ZA EVROPU: DA LI DRŽAVE TREBA DA SE ODREKNU ISTORIJE, TERITORIJE I DOSTOJANSTVA ZA EU?

Dvadeset tri godine posle obećanja iz Soluna, Zapadni Balkan i dalje stoji pred evropskim vratima. Ali pitanje više nije samo šta treba da urade balkanske države. Pitanje je: šta Evropska unija radi sa sopstvenim obećanjima?

Godine 2003, u Solunu, Evropska unija potvrdila je evropsku perspektivu Zapadnog Balkana. Danas, 2026. godine, region i dalje čeka. Generacije su odrasle uz obećanje da je Evropa njihova budućnost. U međuvremenu su se menjale vlade, ustavi, zakoni, granice političkih kompromisa i nacionalne strategije. A evropska vrata ostala su otvorena samo onoliko koliko je potrebno da se vidi svetlo sa druge strane. Možda najveće pitanje današnjeg Balkana više nije kada ćemo ući u Evropu, nego da li Evropa zna šta želi od nas. Makedonija je najupečatljiviji primer kako bilateralni sporovi mogu da oblikuju evropski put jedne države. Više od dve decenije spor sa Grčkom blokirao je napredak. Prespanskim sporazumom iz 2018. godine država je prihvatila promenu ustavnog imena u Severna Makedonija. To je bio istorijski kompromis, predstavljen kao otvaranje puta ka evroatlantskim integracijama. Makedonija je ušla u NATO. Ali evropski proces ponovo se suočio sa blokadom, ovaj put povezanom sa Bugarskom. Na stolu su se našla pitanja istorije, jezika, identiteta, prava zajednica i ustavnih izmena. Danas Evropska komisija ponovo traži ispunjavanje preuzetih obaveza za ustavne promene. Formalno, EU ne traži da Makedonija usvoji jednu zajedničku istoriju sa Bugarskom. Ali istorijski sporovi i bilateralni sporazumi postali su deo političkog konteksta pristupanja. Ako je danas Ustav, sutra može biti novo tumačenje istorije. Ako je danas istorijska komisija, sutra može biti novi bilateralni spor. Evropska integracija ne sme da se pretvori u beskrajan proces pregovaranja o sopstvenom postojanju. Crna Gora je među najnaprednijim kandidatima za članstvo u Evropskoj uniji. Ali i njen put opterećen je bilateralnim pitanjima. Hrvatska traži rešavanje pitanja ratnih zločina, obeštećenja bivših zatvorenika, nestalih lica, školskog broda „Jadran” i pomorske granice, uključujući spor oko Prevlake. Ova pitanja imaju realnu istorijsku i pravnu težinu. Žrtve ratova imaju pravo na pravdu, a međudržavni sporovi zaslužuju rešenje. Ali da li evropski proces treba da bude mehanizam kroz koji jedna članica koristi svoju pregovaračku prednost nad kandidatom? Da li isti standardi važe za sve? I ko garantuje da se posle rešavanja jednog spora neće pojaviti drugi? Albanija takođe ima iskustvo sa tenzijama sa susednom članicom EU. Odnosi sa Grčkom bili su opterećeni pitanjima grčke manjine, imovinskih prava i slučaja Fredija Belerija. Atina je svoje primedbe povezivala sa vladavinom prava i zaštitom manjinskih prava. Tirana se, sa svoje strane, suočavala sa pitanjem koliko bilateralna neslaganja treba da utiču na pristupanje. Albanija 2026. godine beleži značajan napredak u pregovorima, što pokazuje da blokade nisu neizbežno trajne. Ali ostaje dilema: da li EU ima dovoljno jasan mehanizam koji će sprečiti da bilateralni konflikti postanu sredstvo političkog pritiska? Za Srbiju je evropski put povezan sa posebno složenim političkim pitanjima. Normalizacija odnosa sa Kosovom jedan je od centralnih uslova u pristupnom procesu. EU traži sprovođenje dogovorenih obaveza, a pitanje formalnog priznanja Kosova ostaje politički i pravno osetljivo. Paralelno, od Srbije se očekuje konstruktivna uloga u regionalnoj stabilnosti, uključujući poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine. To nije isto što i formalni zahtev da se Srbija „odrekne Bosne”, jer je Bosna i Hercegovina nezavisna država. Ali evropska integracija za Beograd nesumnjivo je povezana sa teškim geopolitičkim izborima. Pitanje je da li EU nudi dovoljno jasnu perspektivu za ishod tih izbora. Evropska unija s pravom traži nezavisno sudstvo, borbu protiv korupcije, slobodne medije, funkcionalne institucije i poštovanje ljudskih prava. To su standardi koji su balkanskim društvima potrebni i bez evropskog članstva. Ali i evropske institucije treba da odgovore na nekoliko pitanja. Zašto bilateralni sporovi mogu toliko snažno da utiču na proces koji se formalno zasniva na ispunjavanju objektivnih kriterijuma? Zašto ne postoji efikasniji mehanizam za arbitražu istorijskih i graničnih sporova? Zašto kandidati nemaju veću predvidljivost za sledeće korake? I zašto posle toliko godina evropska perspektiva za veliki deo regiona ostaje obećanje bez sigurnog roka? Evropska komisija je 4. novembra 2026. objavila novi izveštaj u kome je istakla napredak Crne Gore i Albanije. To je važan pokazatelj da proširenje nije zaustavljeno za sve. Ali napredak nekoliko država ne poništava problem poverenja koji se stvara posle više od dve decenije čekanja. U ovakvim okolnostima otvara se pitanje da li države Zapadnog Balkana treba ozbiljnije da razmotre ekonomske odnose sa BRIKS-om. BRIKS nije zamena za Evropsku uniju u institucionalnom smislu. Ne nudi isto jedinstveno tržište, slobodno kretanje ili sistem evropskih fondova. Dodatno, zemlje regiona snažno su ekonomski povezane sa EU. Ali BRIKS predstavlja platformu kroz koju se razvija saradnja između velikih ekonomija i država koje traže veću ulogu u međunarodnom poretku. Zato je legitimno analizirati mogućnosti za nova tržišta, investicije, infrastrukturno finansiranje i ekonomsku diversifikaciju. Takva orijentacija nosi i rizike: geopolitičke pritiske, različite regulatorne standarde i moguće sukobe sa obavezama koje su kandidati preuzeli prema EU. Pravo pitanje nije da li Zapadni Balkan treba da zameni zavisnost od Brisela zavisnošću od neke druge svetske sile. Pitanje je kako da obezbedi više ekonomskih mogućnosti i veću samostalnost u odlučivanju. Dvadeset tri godine posle Soluna, Zapadni Balkan ima pravo da traži političku jasnoću. Ne članstvo bez reformi. Ne oslobađanje od odgovornosti za korupciju. Ne privilegije u odnosu na druge kandidate. Nego jasne kriterijume, doslednu primenu pravila i mehanizam koji neće dozvoliti da svaki novi bilateralni spor vraća integraciju na početak. Evropska unija nije samo ekonomski projekat. Ona se predstavlja kao zajednica vrednosti, pravne sigurnosti, jednakosti i solidarnosti. Upravo zato njena politika proširenja mora da bude podložna istoj kritičkoj proveri koju traži od kandidata.