Bašta izgleda kao najlakša stvar na svetu - kupiš biljke, posadiš ih, i gotovo. A upravo ta lakoća je prva zamka. Španski pejzažni arhitekta Ignasio Ribera, osnivač Akademije za pejzaž, nabraja dugu listu grešaka koje ljudi prave - i većina se dešava pre nego što se posadi i jedna biljka.

Najčešća greška je kupovina biljaka bez plana. Odeš u rasadnik, nešto ti se dopadne, uzmeš ga - i tako redom, po impulsu i po trendovima. „Rezultat je zbir impulsa, ne mesto sa koherentnošću", kaže Ribera. Pre nego što izabereš jednu biljku, moraš da znaš čemu bašta služi i kakvu je želiš.

Druga greška je brisanje svega što već postoji. Ljudi ravnaju padine, vade staru vegetaciju i uništavaju prirodni karakter terena da bi napravili nešto sasvim novo. A, kako kaže Ribera, „ono što već postoji može da bude najbolja osnova za rad". Padina, staro drvo, prirodni nagib - to su prednosti, ne prepreke.

Treća zabluda je da su travnjak i potkresane žive ograde bez održavanja. Sasvim suprotno - oni traže mnogo vode, stalno košenje i orezivanje. Klimatski prilagođene biljke su daleko održivije od savršenog zelenog tepiha koji traži stalnu negu. A veštačka trava je još gora ideja: pregreva se, raspada se brže od prirodnih materijala i nema nikakvu ekološku korist. „Bašta treba da bude mesto gde vraćamo ono što nam grad oduzima", podseća arhitekta.

Mnogi greše i kada posežu za prevelikim, već izraslim biljkama da bi dobili brz efekat. Mlađe sadnice se prilagođavaju bolje, razvijaju jači koren i na duge staze izgledaju bolje. Bašta je strpljenje, ne instant rezultat.

Sa strpljenjem je povezana i greška orijentacije samo na leto. Ako izabereš biljke tako da cvetaju i zanimljive su samo u toplim mesecima, devet meseci godišnje bašta izgleda mrtvo. Ribera savetuje da se rasporede cvetanja, teksture i momenti interesa tako da bašta ima šta da ponudi u svako godišnje doba.

Česta je i zabluda kopiranja tuđih stilova bez prilagođavanja. Engleska ili mediteranska bašta preslikana bez obzira na lokalnu klimu, teren i kuću retko uspeva. „Mesto uvek pobeđuje", kaže Ribera. Inspiracija je dobra, ali mora da se prevede na sopstvene uslove - izloženost suncu, vetrove, vrstu zemljišta.

Povezana sa ovim je i loša selekcija biljaka uopšte. Kada biraš vrste koje ne odgovaraju klimi i uslovima, dobijaš veću potrošnju vode, više štetočina i stalne glavobolje sa održavanjem. Pravi izbor smanjuje svaku od tih muka.

Kada je reč o drveću, greška je dvostruka: ljudi ih ili sade preblizu kuće, ili ih iz straha izbegavaju sasvim. Ribera objašnjava da zapremina korena obično odgovara zapremini krošnje - pa treba izračunati koliko će drvo narasti i ostaviti odgovarajuće rastojanje, umesto slepo verovati da će svaki koren uništiti temelje.

Ispod površine vrebaju i drenaža i ponašanje zemljišta - nešto što gotovo niko ne planira. Kako teče voda, gde se skuplja, šta se dešava sa terenom za deset godina - sve to treba proučiti unapred. Povezana je i greška sa navodnjavanjem: često i plitko zalivanje po staroj poljoprivrednoj navici stvara plitke korene. Bolje je ređe, ali dublje navodnjavanje, koje biljke čini otpornim na sušu.

Čak i osvetljenje ima svoje zamke. Prejaka i prebrojna svetla stvaraju oštre senke i svetlosno zagađenje. „Noć ima svoju lepotu; preterano osvetljenje je jednostavno uništava", kaže Ribera. Bolje je suptilno, raspoređeno svetlo koje označava staze i ističe pojedine elemente.

Ali najskuplja greška od svih je najnevidljivija: štednja na dizajnu. Kada se uštedi u fazi planiranja - na drenaži, na skrivenoj infrastrukturi, na samom konceptu - račun dolazi kasnije, i to viši. Popravka zakopanih cevi i sistema traži iskopavanje i presađivanje, što košta višestruko više. Kako zaključuje arhitekta: „Najgora greška pri pravljenju bašte je štednja na dizajnu, jer se na kraju plaća kroz održavanje." Bašta, kao i sve drugo, vraća novac koji nisi uložio na početku - sa kamatom.