Poruka, video, kupovina preko telefona, obaveštenje. Svako od njih je mala doza uživanja koja stiže za sekundu, bez čekanja i bez truda. Problem počinje kada to postane jedini način na koji umemo da se osećamo dobro - tada se efekat preokreće. To je teza Marijan Rohas Estape, španske psihijatarke, doktorke medicine i autorke knjiga koje godinama prevode neuronauku na jezik svakodnevnog života.

U intervjuu za podkast „Tengo un plan” ona pravi razliku koja zvuči jednostavno, a udara snažno: ne donosi sve što donosi uživanje i zadovoljstvo. „Zadovoljstvo ima mnogo veze sa tim da li me je ono što sam postigla koštalo truda. Ako me nije koštalo truda, nije zadovoljstvo - to je nagrada”, kaže Rohas Estape.

Nagrada ima jednu prednost: ne traži čekanje. Svaki cilj koji traži upornost, pak, znači da izdržiš periode u kojima još nemaš ono što želiš. Upravo to čekanje je, prema njoj, deo zadovoljstva, jer menja način na koji vrednuješ rezultat. „Sve što ima veze sa zadovoljstvom ima veze sa trudom, a živimo u kulturi koja beži od truda. Sve što danas traži napor - ne želim ga i bežim od njega. Želim laku nagradu. To me duboko udaljava od sreće”, kaže ona.

Ironično, Balkan je region kojem je čekanje u krvi: šalteri, redovi, „dođite sutra”. Ali strpljenje prema državi nije isto što i strpljenje prema sopstvenom mozgu. U prvom slučaju čekamo jer nemamo izbora. U drugom, izbor je u džepu - i skoro uvek pobeđuje brži.

Četiri nedelje bez onoga što ti najviše škodi

Rešenje koje predlaže nije da se odreknemo uživanja, već brzine. Rohas Estape poziva se na američku psihijatarku Anu Lembke i njenu knjigu „Nacija dopamina”, u kojoj se opisuje takozvani dopaminski post. „Ne možeš potpuno da postiš od dopamina, jer ćeš ujutru ustati i biće nešto prijatno. Ali možeš četiri nedelje da postiš od onoga što ti najviše škodi - alkohola, ili neke društvene mreže na koju si navučen. Prve dve nedelje biće teške. Šta se dešava u mozgu? Kada ti oduzmu telefon, mozak se reaktivira, budi se, vraća se, povezuje se - i ponovo si sposoban da uživaš u malim stvarima u životu.”

Trenerica emocionalne inteligencije Iksi Avila nudi nešto još jednostavnije: uspori. „Odvoji vreme, uspori, reguliši disanje i zatvori oči ako možeš. Obrati pažnju na telo. Kako koža oseća vodu? Da li primećuješ promenu temperature? Koliko ukusa možeš da prepoznaš? Neverovatno je koliko više možeš da osetiš kada si svestan.” Tuširanje, obrok, šetnja - isto iskustvo, samo bez autopilota. Pažnja ne menja ono što se dešava, već način na koji to doživljavaš.

Avila preporučuje i pisanje - bez tehnike, bez stila, samo da se na papir stavi ono što ti zauzima prostor u glavi. Umesto da odmah tražiš novi stimulans koji će te odvući od neprijatne emocije, ostaješ nekoliko minuta sa njom i daješ joj oblik. Isto važi i za kreativnost: kuvanje, crtanje, fotografisanje, sviranje. „Kreativnost je jedna od stvari koje donose najviše zadovoljstva, a to zadovoljstvo raste kada je kombinujemo sa zahvalnošću. Kada stvaramo da bismo poklonili, dozvoljavamo sebi da budemo kreativni”, kaže ona.

Niko ne tvrdi da će te četiri nedelje bez Instagrama učiniti srećnim. Ali ideja vredi upravo zato što je dosadna: ništa se ne kupuje, nijedna aplikacija se ne preuzima, nema pretplate. Možda je zato niko i ne reklamira.