Prvi zamenik predsednika Vlade i ministar za evropska pitanja, Bekim Sali, sišao je sa voza na kijevskoj železničkoj stanici na dan kada Ukrajina slavi svoju državnost. Na peronu ga je dočekao zamenik ministra spoljnih poslova Ukrajine, Oleksandr Miščenko, i makedonski ambasador Dimitar Blaževski. Povod - Samit Ukrajina - Jugoistočna Evropa, gde Makedonija sedi među zemljama koje pružaju ruku Kijevu.

Prema saopštenju iz ministrovog kabineta, učešće Salija je potvrda kontinuirane podrške Makedonije za Ukrajinu - za njen suverenitet, nezavisnost i teritorijalni integritet, kao i za njenu evropsku perspektivu. Na plenarnoj sesiji, najavljuje se, Sali će reafirmisati spremnost naše zemlje da nastavi sa tom podrškom.

Ali jedan deo najave vredi pročitati dvaput. Sali će, kako se kaže, podeliti iskustvo i ekspertizu koje je Makedonija stekla u procesu evropske integracije. I tu priča dobija svoju gorku nijansu. Zemlja koja decenijama čeka na pragu Unije, koja je prošla kroz Prespu, veto za vetom i odlaganje za odlaganjem, sad ide da poučava Kijev kako se ide tim putem.

Ironija nije u Saliju, niti u Makedoniji - ona je u samom procesu. Naše „iskustvo u evropskoj integraciji" jeste iskustvo čekanja, a ne ulaska. Ako ima šta da se podeli sa Ukrajinom, to je možda najvažnija pouka: da reforme i posvećenost ponekad nisu dovoljni ako sa druge strane stola politička volja izostaje. To je lekcija koju smo skupo platili.

Samit okuplja lidere i visoke predstavnike iz Ukrajine i zemalja Jugoistočne Evrope, sa fokusom na regionalnu saradnju i podršku za evropsku agendu Kijeva. Prisustvo Makedonije za takvim stolom je dobro - to je mesto gde treba da budemo. Ostaje samo pitanje da li će i naše mesto u samoj Uniji jednog dana prestati da bude večno „na putu", a postaće stvarnost.