Sofija odbila ustavne izmene sa odloženim dejstvom, a Mickoski se raduje što je „dijalog počeo”

„U razgovoru, u dijalogu, to je lepota demokratije.” Ovom rečenicom premijer Hristijan Mickoski odgovorio je na pitanje gde vidi izlaz iz blokade sa Bugarskom. Samo što je, dok se Skoplje raduje dijalogu, Sofija već javno rekla o čemu se neće razgovarati.

Sastanak ministara spoljnih poslova, Timča Mucunskog i Velislave Petrove-Čamove, održan je u Sofiji na makedonsku inicijativu, po ideji predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen. Mucunski ga je opisao kao konstruktivan i u pozitivnom duhu, ali je priznao da nije rešeno nijedno od suštinskih pitanja i da su pozicije i dalje značajno udaljene.

Dan kasnije, pred bugarskim poslanicima, Petrova-Čamova je zatvorila prostor za tumačenja. Bugarska, rekla je, ne učestvuje u konsultacijama o ponovnom pregovaranju obaveza koje je Makedonija preuzela, a ustavne izmene sa odloženim dejstvom nisu prihvatljive. Unošenje Bugara u Ustav je, prema Sofiji, prvi neophodan korak. Ona je tražila i vremenski okvir za ispunjavanje obaveza, na šta je, prema njenim rečima, dobila odgovor da prvo treba izgraditi poverenje između dve zemlje.

Vlada u Skoplju traži garancije da ispunjavanje jednog uslova neće otvoriti novi krug bilateralnih zahteva o istoriji, identitetu ili jeziku. Zato je Mickoski pozdravio predlog Evropske komisije iz dokumenta „Priprema za širu Uniju”, koji razmatra mogućnost da se o međukoracima u pregovorima, poput otvaranja klastera, odlučuje kvalifikovanom većinom, a da jednoglasnost ostane samo za konačni prijem. Vlada u tome vidi sličnost sa sopstvenim predlogom o odloženom dejstvu. Sofija je rezervisana i prema kvalifikovanoj većini.

Dakle, obe ideje sa kojima je Skoplje ušlo u razgovor Sofija je odbila ili ih dočekala rezervisano. Na pitanje da li će biti novog sastanka do decembarskog samita EU, Mickoski je odgovorio: „Pustimo da se proces kreće prirodnim putem. Sve što javnost treba da zna, znaće na vreme.”

Dijalog je bolji od tišine, to niko ne spori. Ali kada jedna strana svoje uslove ponavlja sa govornice u sopstvenom parlamentu, dan posle sastanka, dijalog više liči na čekanje. Ako se „prirodni put” procesa meri samitima, javnost ima pravo da pita: šta ćemo tačno znati u decembru, a ne znamo danas?