Makedonija godinama živi u energetskom sistemu u kojem svaki problem završava na grbači naroda. Kada postoje gubici - narod plaća. Kada se uvozi struja - narod plaća. Kada postoji promašena politika - opet narod plaća. Ali niko ne kaže gde tačno nestaju milioni evra i zašto pošteni građani moraju da pokrivaju tuđe dugove i haos u sistemu.

Najveći skandal je što država i institucije godinama govore o „gubicima", a niko javno ne kaže gde su ti gubici. U kojim gradovima? U kojim trafostanicama? U kojim delovima mreže? Koliko je tehničkih, a koliko posledica krađa i neplaćanja? Cela država ne može da plaća milione evra na osnovu paušalnih procenata bez ijedne detaljne analize dostupne javnosti. Bez te analize, „borba protiv gubitaka" je samo slogan iz saopštenja za štampu. Slogan koji već dve decenije ne menja ništa - osim računa.

Ako neko ne plaća struju - onda mora da se kaže ko je to. Ne mogu građani koji redovno plaćaju račune da finansiraju sistem u kojem jedan troši, a drugi plaća. To nije socijalna politika, već nepravda prema svima koji pošteno servisiraju svoje obaveze. Posebno kad država ima i pravni i tehnički kapacitet da identifikuje neplatiše - ali bira da ne ide tim putem, jer „kolektivno raspoređivanje" preko cene košta manje političke poene.

Dodatno, Makedonija nema jasnu analizu koliko struje troši po tarifnim grupama. Koliko troše domaćinstva? Koliko industrija? Koliko veliki potrošači? Koliko se subvencioniše? Bez ovih podataka, svaka priča o „realnoj ceni" je samo manipulacija javnošću. Realna cena je ona koju možeš da odbraniš pred građanima sa dokumentacijom u ruci. Ovde nema dokumentacije - samo izjave i procenti bačeni u eter.

I dok građani slušaju da „nema novca" i da „mora biti poskupljenje", brojke pokazuju nešto sasvim drugo. EVN je za 2024. godinu prikazao čistu dobit od oko 63 miliona evra, a za 2025. godinu oko 24,6 miliona evra. To su desetine miliona evra zarađene u sistemu koji stalno traži novi teret na narod. Oko 90 miliona evra za dve godine. Te pare ne ostaju u Skoplju - one idu u Beč, sedište kompanije. To je matematika koju građani razumeju, čak i kad ekonomski stručnjaci ćute.

Gubici u Makedoniji su najveći od bivših jugoslovenskih republika i iznose 14,1%, dok su u Sloveniji 4 do 5% - mi imamo 60% veće gubitke. To nije slučajnost. To nije „nasledstvo socijalističkog sistema". To je rezultat dvadesetogodišnje politike u kojoj su koncesionari dobili sve, a obaveze zadržao narod.

Posebna tema su male hidrocentrale date na korišćenje EVN-u, izgrađene u bivšoj Jugoslaviji. Pod kojim uslovima su date? Koliki profit nose? Koliki je benefit za državu? Koliko Makedonija zarađuje od prirodnih resursa koji su im ustupljeni? Građani imaju pravo da znaju da li se nacionalna bogatstva koriste u interesu države ili samo za privatni profit. Reka koja teče kroz makedonsko selo i pokreće turbinu koja zarađuje za bečki budžet nije „privatizacija" - to je doza.

Dodatno, država ima 10% udela u EVN-u, a nije nijednom napravljena revizija - za 20 godina. Manji akcionar bilo gde u Evropi bi imao pravo na godišnji finansijski uvid. Makedonija to pravo ima - ali ga 20 godina nije iskoristila. To nije propust. To je odluka.

Zato, pre bilo kakvog novog poskupljenja struje, Makedonija mora da dobije: kompletnu mapu gubitaka u mreži, analizu po tarifnim grupama, objavljivanje uslova korišćenja malih hidrocentrala i nezavisnu reviziju poslovanja EVN-a.

Bez toga, svako novo poskupljenje znači samo jedno - narod ponovo plaća za tuđe greške, gubitke i netransparentnost. A Balkan tu priču zna napamet. Razlika između države u kojoj se pita „zašto" i one u kojoj se samo plaća.

Postoji još jedan ćutljiv segment ove priče - regulatorna komisija. ERC, koja bi trebalo da bude nezavisan kontrolor cena i uslova, godinama deluje kao instanca koja samo overava ono što EVN traži. Nezavisnost nije ono što piše u zakonu - nezavisnost je ono što se vidi u rešenjima. A rešenja idu u istom smeru već dve decenije.

I konačno, pitanje koje niko ne postavlja - šta će se desiti za pet godina? EVN ima koncesiju, ali ne i obavezu obnove kompletne mreže. Kada infrastruktura koju je izgradila bivša Jugoslavija konačno otkaže, ko će platiti zamenu? Reč „koncesionar" ne uključuje obnovu - uključuje samo eksploataciju. To je razlika koja Balkanu, koji je živeo i pre koncesionara, mora da bude jasna.