Medijumski prostor danas je preplavljen sa kolumni. Svakodnevno desetici „analitičari", „eksperti", „poznavači" i „nezavisni intelektualci" pišu tekstove u kojima navodno je objasnjavaat realnosta. No sè počesto javnosta si postavuva edno opasno prashanje – dali del od tie kolumni se vistinski analizi ili dobro spakuvani politički i biznis narački?

Vo država u kojoj doverbata vo institucijite je niska, a medijumskiot pazar ekonomski zavisen, kolumnata stana najevtinoto i najmoćnoto oružje za vlijanije vrz javnoto mislenje. Ne treba televizija, ne treba debata, ne treba istraživanje. Dovolen je eden „udaren" tekst, nekoliko portala, podelba po socijalni mreže i veće se sozdava atmosfera deka „javnosta misli taka".

Sè počesto gledaмe identični stavovi na poveće portali u ist dan. Isti poruke, iste konstrukcije, isti „slučajni" narativi. Kada to će se ponoviti deset puta, već nije mislenije – tuku organizovana kampanja.

Najstrašno je što kolumnata, koja nekogaš bila prostor za intelektualna debata, danas često se pretvara u:

• silna politička obojenost,
• emocionalan i konfrontirački stil,
• personalizacija na temite,
• mala distanca između autora i političkite/biznis centrite,
• ogromna hiperprodukcija.

Kolumnata nikada nije trebalo da bude partijski megafon, lična presmetka ili plaćen tekst zavitkan u „analiza". Vistinskata kolumna je mnogo poveće od mislenije. Tea je stav za koj autorot stoi sa imenom, znanjem, argumenti i ličen integritet.

Kolumnist nije čovek što piše to što publikata saka da go slušne. Kolumnist je čovek što ima hrabrost da go napiše i to što niko ne saka da go slušne.

U vreme kada medijumite se preplaveni sa klikovi, senzacii i dnevni politički vojni, kolumnata treba da bide poslednoto mesto kade što će ostane razumot. Prostor kade što faktite se važniji od navredite, a argumentite posilni od emocijite.

Vistinskata kolumna ne se piše za da mu ugodi na centar na moć.
Ne se piše za tender.
Ne se piše za grant.
Ne se piše za partija.
I ne se piše za da dobije aplauz od „svojite".