Cena nove geopolitičke igre na Bliskom istoku neće pasti samo na aktere na sceni - platićemo svi. Svaki čovek, u svakoj državi. Sukob u Iranu, u koji su umešani Izrael i SAD, već je odgurnuo naftu sa 60 na 108 dolara po barelu. To nije samo broj na burzi - to je alarm za globalnu ekonomsku oluju koja stiže do svake kuhinje i svakog rezervoara.

Kad nafta raste, ne poskupljuje samo gorivo. Poskupljuje sve. Od hleba na stolu do odeće na leđima. Transport postaje skuplji, proizvodnja se diže, a trgovci bez mnogo razmišljanja prebacuju račun na krajnjeg potrošača. Lanac je jednostavan - i brutalan. Onaj ko kupuje na pijaci u Skoplju ili u Beogradu, oseća rast cene jaja iako ne vozi svoj automobil i nikada nije čuo za Hormuz.

Ovo nije samo energetska kriza, ovo je udar na svakodnevni život. Poljoprivreda zavisi od goriva, industrija od transporta, a prodavnice od nabavke. Kad cena nafte eksplodira, ceo sistem počinje da se njiše. Pekara plaća struju, mlinar plaća dizel, prevoznik plaća put. I na kraju, račun uvek stigne do običnog čoveka. Penzioner u Bitolju ne može da kaže Izraelu "ne, hvala".

Sve više ljudi danas se pita da li je ovaj rat u Iranu zaista bio neizbežan. U vreme kad diplomatski kanali postoje, kad je ekonomska zavisnost između država veća nego ikad, ostaje gorko osećanje da je sukob mogao biti sprečen - ili bar odložen. Velike sile nikad nisu objasnile zašto je trenutak za bombe došao baš onda kad je trenutak za pregovore još bio otvoren.

U trenutku kad su diplomatski kanali još uvek bili otvoreni, nova eskalacija oko Irana ponovo je otvorila pitanje poštovanja međunarodnih pravila. Prema delu analitičara i javnosti, akcije SAD i Izraela dešavaju se u osetljivim trenucima - upravo dok traju pokušaji pregovora - što dovodi u pitanje iskrenost diplomatskih procesa. To je obrazac koji Balkan dobro poznaje: kad veliki pregovaraju, mali plaćaju. Devedesete su nas naučile tome. Sad samo dolazi novi račun, sa drugim adresama na koverti.