Ima jedan način da upoznaš grad koji nijedna autobuska tura ne može da zameni - da ustaneš rano i odeš na pijacu. Ne na turističku, već na onu gde lokalci kupuju večeru. Širom Evrope postoje pijace vredne kao celo putovanje, mesta gde ti miris cveća, sira i svežeg hleba kaže više o jednom narodu nego bilo koji muzej.

U Londonu, Kolumbija Roud svake nedelje se pretvara u tunel od cveća koji bukvalno preuzima usku istočnolondonsku uličicu - hortenzije, božuri, ruže i lavanda, s vintidž radnjama unaokolo. Malo mesta u Evropi može da se poredi s tom eksplozijom boja u nedelju ujutru.

Francuska nudi dva sasvim različita sveta. U Sarli, usred Perigora, pijaca miriše na tartufe, foa gra, patku i orahe, s vinima iz Beržeraka na svakom ćošku. Na jugu, u Kasisu, isti ritual dobija mediteranski ton - masline, aromatične trave, kozji i ovčji sirevi i provansalske kobasice pod otvorenim nebom.

Italija, naravno, ne zaostaje. Porta Palaco u Torinu jedna je od najvećih pijaca na otvorenom u Evropi - lešnici, pijemontske čokolade, riba, tartufi i pečurke na jednom mestu. A u samom srcu Rima, Kampo de Fjori nudi desetak sorti paradajza, voće i povrće iz Lacija, i autentični pekorino romano koji nijedna prodavnica ne može da imitira.

Na kraju, za one koji vole more, pijaca u Oljaou na portugalskom Algarveu svake subote puni tezge sardinama, hobotnicama i školjkama izvađenim istog jutra. Poenta svih ovih mesta je ista: pravi ukus jednog mesta ne prodaje se u suvenirnici, već na tezgi, rano ujutru, tamo gde se vrti lokalni novac.