U Silicijumskoj dolini pojavila se nova dijagnoza - „VI-psihoza". Pojam je u opticaj pustio Aron Levi, osnivač Boxa, ali ne da opiše korisnike koji lude od četbotova, već da opiše izvršne direktore koji su toliko zaneseni veštačkom inteligencijom da su potpuno izgubili dodir sa tim kako ona zapravo funkcioniše na terenu.

Levijeva ideja je jednostavna i neprijatna za mnoge na vrhu: šefovi koji donose odluke o milijardama na osnovu prezentacija i slajdova, a nikada sami nisu dotakli alat, ne znaju šta kupuju. Oni su, kako kaže, „udaljeni od poslednjeg metra posla" - upravo onog dela gde veštačka inteligencija treba da dokaže da vredi, a najčešće ne uspeva.

Rasprava dolazi u trenutku kada se otpor prema VI počinje videti i kod običnih korisnika, ne samo kod skeptičnih analitičara. Studenti na diplomskim ceremonijama izviždu svako pominjanje veštačke inteligencije. Instalacije pretraživača DuckDuckGo skočile su za 30 procenata, jer ljudi beže od prisilnog hranjenja VI-rezultatima na velikim pretraživačima. Kada jedna VI ne ume pravilno da napiše ni sopstveno ime kompanije, teško je prodati priču da je reč o budućnosti.

Ne vide svi katastrofu. Deo industrije smatra da pitanje nije da li je VI korisna, već da li kompanije znaju šta nude. Oni koji postižu rezultate, čini se, to rade s fokusom na konkretnu potrebu umesto sa razbacivanjem deset funkcija odjednom. Razlika između alata koji rešava problem i alata koji traži problem da bi opravdao sopstveno postojanje je upravo ono što „VI-psihoza" promašuje.

Za čitaoca na Balkanu ovo nije egzotična kalifornijska tema. Istu logiku - kupi najnovije zato što svi pričaju o tome, bez provere da li ti treba - vidimo svuda, od državnih digitalnih projekata do firmi koje plaćaju softver koji niko ne otvara. Levijevo pitanje vredi svuda: ko od onih koji odlučuju je zaista isprobao posao za koji potpisuje?