Na današnji dan, pre tačno 35 godina, ubijen je Saško Geškovski - 19-godišnji vojnik JNA iz Kavadaraca, koji je stajao na straži pred Vojnom komandom u Splitu. Maskirani napadač ispalio je četiri metka. Saško je pao kao prva žrtva jugoslovenskog rata, a tog dana počelo je nešto što će Balkan nositi decenijama.

Bio je još dete. Rođen 1971. godine, u vojsku je ušao u oktobru 1990 - u kasarnu „Dračevac" u Splitu. U septembru 1991. trebalo je da završi službu i vrati se kući. Nije dočekao.

Na njegovu sahranu u Kavadarcima došlo je više od 20.000 ljudi. Građani su izašli i na masovne proteste. Makedonija nikada nije učestvovala u ratu koji je posle razneo ceo jugoslovenski prostor - ali Makedonija je platila prvu cenu.

Danas su u Kavadarcima cveće položile delegacije, veteranske organizacije, lokalne vlasti, pripadnici Vojske. Postoji česma u njegovu čast. Postoji kružni tok sa njegovim imenom. Postoji grob koji grad nikada nije zaboravio.

Ali pitanje koje se svake godišnjice postavlja, a nikada ne dobija odgovor: ko je bio taj maskirani napadač? Posle 35 godina, nigde ne postoji osuđeni za smrt Saška. Slučaj spava u nekoj splitskoj arhivi. Ni Hrvatska, ni Makedonija nisu pokazale poseban interes da ga reše.

To je cena „arhivirane istorije" - kada jedna žrtva postaje brojka u statistici, a ne ime sa odgovorom. Saško nije simbol raspada Jugoslavije samo zato što je poginuo prvi. On je simbol i toga kako naše institucije rade sa svojim mrtvima - sa cvećem jednom godišnje, i sa zaboravom 364 dana.

Trideset i pet godina je puno. Ali za one koji su izgubili svoje, te godine možda traju samo jedan dan.