Tamna boja i semenke na kori ne znace nista. To je cela poenta, i upravo se na to oslanja pola police u svakom supermarketu.

Nutricionistkinja Elena Pareha to kaze direktno: hleb je integralni samo kada je zaista napravljen od integralnih brasna. Ne kada izgleda integralno. Boja moze doci od slada, od karamelizovanog secera, od zitne boje - dodataka koji ne nose ni gram vlakana. Semenke zalepljene odozgo su takode ukras, a ne sastav.

Druga stvar koja rusi marketing: razlika u kalorijama izmedu integralnog i belog hleba je minimalna. Ako kupujes integralno da bi jeo manje kalorija, kupujes pogresno. Prednost je u vlaknima - ona daju duzu sitost i olaksavaju crevni tranzit. To je pravi razlog, i on nema veze sa brojkom na etiketi.

Pareha kaze nesto sto zvuci ocigledno dok ne pokusas da to uradis: procitaj spisak sastojaka i proveri procenat integralnog brasna ili celog zrna. Ne prednju stranu pakovanja. Prednja strana je reklama. Spisak sastojaka je jedino mesto gde proizvodac mora da kaze istinu, i upravo zato je odstampan najsitnije.

Nema ni univerzalne dnevne kolicine. Zavisi od toga koliko energije trosis - a ne od cifre koju neko ponavlja na televiziji. Ono sto Pareha savetuje je drugacije: gledaj da li se hleb sudara sa drugim izvorima ugljenih hidrata u istom obroku. Hleb pored krompira pored pirinca nije pitanje hleba, nego celog tanjira.

I poslednje, sto je zapravo najvaznije: pri mrsavljenju, ukupan obrazac ishrane i ukupan unos energije znace vise od bilo koje pojedinacne namirnice. Znaci nijedan hleb sam po sebi nece da te ugoji, nijedan hleb sam po sebi nece da te smrsa. Ali industrija zivi upravo od suprotnog uverenja - da jedno pametno kupljeno pakovanje resava celu ishranu.