Savet Opštine Bitolj usvojio je inicijativu gradonačelnika Tonija Konjanovskog da se telefoni u osnovnim i srednjim školama u opštini ograniče za vreme nastave. Ne da se oduzimaju, ne da se zabrane potpuno - da budu isključeni ili na tihom režimu i da se ostavljaju na unapred određeno mesto, prema pravilima i kodeksu same škole.

Izuzeci su predviđeni za učenike kojima je telefon neophodan iz zdravstvenih ili drugih opravdanih razloga, kao i za hitne i neodložne situacije. Dozvoljena je upotreba i uz odobrenje nastavnika, kada se telefon koristi u obrazovne svrhe.

„Ukoliko se ograniči upotreba telefona tokom nastave, učenici bi pokazali daleko bolje rezultate”, navodi Konjanovski. On ističe da, iako su mobilni deo savremene svakodnevice, njihovo nekontrolisano korišćenje u školi može uticati na pažnju, koncentraciju i uspeh.

Opština usvaja, država ćuti

To je najzanimljiviji deo ove vesti, i niko ga nije rekao naglas. Pitanje može li učenik da drži telefon u ruci tokom časa jeste pitanje za obrazovni sistem, a ne za lokalnu samoupravu. Francuska ga je regulisala na nacionalnom nivou. Holandija takođe. Kod nas to rešava Savet jednog grada, a svi ostali učenici u državi drže se kodeksa svoje škole - ako ga ona uopšte ima.

Rezultat je predvidiv: učenik u Bitolju ostavljaće telefon u kutiji, učenik u susednom gradu možda neće. Ista država, isti nastavni plan, dva različita pravila za isti čas.

Ono što inicijativa ne rešava

Formulacija „u skladu sa pravilima i kodeksom same škole” vraća odgovornost tamo gde je i bila - na pojedinačnu školu. Inicijativa daje politički signal, ali sprovođenje ostaje na nastavniku koji će morati da skuplja telefone, i na direktoru koji će odgovarati ako se neki izgubi ili polomi.

Bez jasnog pravila ko čuva uređaj, gde se čuva i ko odgovara za njega, dobronamerna odluka lako završi kao još jedan akt koji postoji na papiru i primenjuje se po naklonosti. Hoće li neko iz Ministarstva obrazovanja primetiti da jedan grad sam sebi rešava nešto što je odavno trebalo da bude rešeno za sve?