Palata Arbaisenea sagrađena je 1881. godine, osamsto metara od plaže La Konča u San Sebastijanu. Četiri sprata, po 480 kvadratnih metara svaki, na imanju od dvadeset hiljada kvadratnih metara. Podigao ju je Karlos Martinez de Iruho i del Alkasar, osmi vojvoda od Sotomajora. Danas je drži Kajetano Martinez de Iruho, koji ju je nasledio od svoje majke, vojvotkinje od Albe.

Sada, pre nego što se bacite na brojke: ovo nije priča o tome koliko košta jedna palata. Ovo je priča o tome šta znači naslediti kuću i odlučiti da je ne dodiruješ.

Engleska kuća na španskoj obali

Stil je viktorijanski, i to ne slučajno - čitav San Sebastijan iz tog perioda građen je sa okom ka Engleskoj. Fasada je prekrivena bršljanom, krov je u boji cigle, a trem sa kamenim stubovima jedini je deo koji se ne krije iza zelenila. „Onaj ko dolazi ovde oseća jedinstvenu englesku atmosferu”, kaže vlasnik za trpezariju.

Mermer, luk i zlatna svetlost na ulazu

Ulazni hol rešen je lukovima i mermerom, i svetlošću koja pada odozgo i postaje žućkasta dok stigne do poda. To je prvi efekat u svakoj kući iz tog veka - ne ulazi se direktno u prostoriju, nego u prelaznu zonu koja te priprema. Danas takav prostor nazivamo izgubljenom površinom i rušimo ga. Tada je on bio poenta.

Salon: flamanski barok pored fotelje sa cvećem

U salonu vise dela koja bi stajala i u muzeju - Piter Snajers, flamanski slikar iz sedamnaestog i osamnaestog veka, i Melhior d'Hondekuter, nazvan „Rafael ptica”. Pod njima: fotelje presvučene floralnim cincom, malene stočiće, porcelanske figure na kaminu. To je spoj koji se ne vidi ni u jednom katalogu - muzejsko platno iznad nameštaja na kojem se zaista sedi.

Stepenišni prostor kao galerija

Najzanimljivija arhitektonska odluka u celoj kući je najdosadniji deo bilo koje zgrade - stepenice. Umesto prelaznog hodnika, kutija oko stepenica pretvorena je u galeriju: portreti, ulje na platnu, dela Džordža Romnija, Hosea Antolineza, škole Antona van Dajka, Dirka Vintraka. Dakle, prostor kroz koji prolaziš najčešće tokom dana jeste onaj koji dobija najviše pažnje.

Ovo je jedini savet iz cele ove priče koji radi i u stanu od pedeset kvadrata: zid pored stepenica ili hodnika obično je prazan zato što tu niko ne zastaje. Upravo zato tu nešto vredi staviti.

Spavaće sobe: tapete sa cvećem i ništa novo

Spavaće sobe postavljene su na teksturu umesto na boju - botaničke tapete, floralni prekrivači, drveni ramovi kreveta, mesingani detalji. Soba Euhenije Martinez de Iruho najjednostavnija je u kući: dva odvojena kreveta, radni stočić, lampa sa abažurom. Nikakav pokušaj da se napravi efekat.

Tu je tačka na kojoj će većina čitalaca reći da je tako izgledala kuća njihove babe, i biće u pravu. Razlika je samo u tome da li je ta soba još uvek takva ili je odavno ispražnjena.

Kapela, i jedna rečenica koja objašnjava celu kuću

Imanje ima privatnu kapelu. Vlasnik kaže: „Kada mi se otac razboleo, Fernando i ja smo se molili u kapeli svaki dan.” To je jedina rečenica u celom razgovoru koja nije o nameštaju, i ona je razlog zašto ništa u ovoj kući nije promenjeno.

Klasik, ne nostalgija

„Dopada mi se celina kuće: harmonija, lepota... Ja sam klasik”, kaže Kajetano. I: „Moja namera je da sačuvam porodično nasleđe i da ga održim sa suštinom istorije.”

To zvuči lepo, ali ima i drugu stranu. Kuća koja se ne menja jeste i kuća koja ne živi sa ljudima u njoj - ona živi sa ljudima kojih više nema. Za jedan portret svoje majke kaže: „Nije slika koja mi se od nje najviše dopada, ali njoj je bila draga.” Dakle, drži ga na zidu ne zato što ga voli, nego zato što ga je ona volela. To je sasvim legitiman razlog, i to je tačnije ime za ono što radi: ne uređivanje doma, nego čuvanje nečijeg izbora.

Pitanje koje ostaje za svakoga ko je nasledio kuću sa starim zidovima i starim nameštajem isto je: šta je nasleđe, a šta teret koji ne smeš da baciš? Na Balkanu takve kuće obično završe jedno od dvoga - ili pod novim malterom i plastičnim prozorima, ili zaključane i ostavljene da padaju. Treća opcija, ona u kojoj kuća ostaje ista i koristi se svaki dan, gotovo da i ne postoji kod nas.