31 poginuli radnik u 2025. godini: sindikati broje oko 2.000 povreda na radu godišnje, a inspektora nedostaje

U 2025. godini u Makedoniji su registrovane 132 nesreće na radu, a 31 od njih završila se smrću. To pokazuje godišnji izveštaj Makedonskog udruženja za zaštitu na radu, objavljen u aprilu. Najviše nesreća ima u prerađivačkoj industriji (33), zatim u građevinarstvu (15), u javnoj upravi i odbrani (12) i kod domaćinstava kao poslodavaca (11).

Sindikati, s druge strane, govore o sasvim drugom redu veličine: oko dve hiljade povreda na radu godišnje i između 20 i 30 poginulih. Ivan Peševski, predsednik Sindikata građevinarstva i planiranja i potpredsednik Saveza sindikata Makedonije, na obeležavanju Evropske nedelje bezbednosti i zdravlja na radu rekao je to rečenicom koja zvuči kao priznanje za ceo sistem: „Svake godine se ponavljamo, ali nikako da se popravimo kada je reč o bezbednosti i zdravlju na radu”.

Razlika između 132 evidentirane nesreće i dve hiljade povreda ne mora da znači da neko laže. Ali znači da ne postoji jedinstvena, usklađena slika o tome koliko se radnika zaista povređuje. Profesionalne bolesti, prema Peševskom, često se uopšte ne evidentiraju, a odgovornost za nesreće neretko se prebacuje na same radnike.

Dijagnoza sindikata je poznata. Niske plate koje teraju ljude na prekovremeni rad, vikende i praznike. Poslodavci koji bezbednost vide kao trošak. I inspekcije bez dovoljno inspektora, koje reaguju tek pošto se nesreća već dogodi. „Inspekcije treba da budu na terenu i da ne čekaju da se neko povredi”, poručio je Peševski.

Ministar ekonomije i rada Besar Durmiši izjavio je na skupu da je „ulaganje u zdrava i bezbedna radna mesta investicija, a ne trošak”. Lepa rečenica. Samo što se, prema sindikatima, broj povređenih i poginulih godinama skoro ne menja.

Evropska agencija za bezbednost i zdravlje na radu stavila je mentalnu iscrpljenost u centar kampanje za period 2026-2028: 29 odsto radnika u EU prijavljuje stres, anksioznost ili depresiju povezane s poslom, a 37 odsto opšti zamor. Kod nas sindikati i dalje traže osnovne stvari, poput zaštitne opreme i ispravne mehanizacije. A pitanje je svake godine isto: ko preuzima odgovornost kada se radnik ne vrati kući?